Đorđe Jovanović
Đorđe Jovanović (Novi Sad 21. januar 1861 - Beograd 23. mart 1953), je bio srpski vajar i akademik.
Po završenoj Realci upisao je Veliku školu u Beogradu, gde na Tehničkoj školi, na odseku za arhitekturu, studira godinu dana. Studije prekida zbog odlaska u Beč gde je 1884. upisao Akademiju likovnih umetnosti. Već naredne godine prelazi u Minhen i nastavlja studije na Akademiji, u klasi prof. M. Vidmana (M. Widnmann). Iz Minhena je 1887. prešao u Pariz i tamo je na École des Beaux-Arts, u klasi profesora Šapija i Enžablera dilomirao vajarstvo 1890.
Vraća se u Srbiju i tokom 1891. radi kao nastavnik crtanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Već 1892. ponovo odlazi u Pariz, gde ostaje do 1903. Ponovo se vraća u Beograd gde postaje profesor, a potom i direktor Umetničko-zanatske škole, od 1905. do 1919, s tim što je ratne godine proveo u Francuskoj. Posle rata, do penzionisanja 1926, radio je kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji i kao inspektor Ministarstva građevina.
On je jedan od osnivača slikarskog društva Lada i njen član do 1910. Bio je u član i umetničkog društva Medulić. Posle rata ponovo je bio član Lade, sve do 1932. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika Beograda.
Prvi put je izlagao na Pariskom salonu i Svetskoj izložbi u Parizu 1889, tada je dobio bronzanu medalju. Dobio je zlatnu medalju na Svetskoj izložbi 1900. g. u Parizu (vidi sliku). Samostalno je izlagao prvi put u Novom Sadu 1905, a potom često u Beogradu.
Pripada prvoj generaciji srpskih vajara čije delovanje ima pionirski karakter. Uradio je veliki broj bista i skulptura, ali i medalja, plaketa. Od njegovih radova najpoznatiji su: spomenik Josifu Pančiću (1891) (u Univerzitetskom parku u Beogradu); spomenik knezu Milošu (1898) u Požarevcu; spomenik Kosovskim junacima (1910) u Kruševcu; Crnogorac na straži (1903) u pariskoj opštini; spomenik Branku Radičeviću (1899) u Sremskim Karlovcima; spomenik vojvodi Mišiću (1921); spomenik Vuku Karadžiću (1929) u Beogradu; spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću (1930) itd.
Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1920.
Nagrada za najbolje kritičko - esejističko delo u prethodnoj godini. Nagrada se tradicionalno uručuje u jednoj od biblioteka grada Beograda
Dosadašnji dobitnici:
- 1968. - Ljubomir Simović
- 1975. - Miroslav Egerić za knjigu „Dela i dani I“
- 1977. - Momir Ćetković nagrada (diploma) za pesmu (?)
- 1978. - Miodrag Pavlović za knjigu „Poetika modernog“
- 1980. - Predrag Palavestra
- 1988. ili 1989. - Borislav Mihajlović Mihiz za knjigu „Portreti“
- ? - Jovan Hristić (1933-2002)
- 1994. - Svetlana Velmar-Janković
- 1997. ili 1998. - Snežana Samardžija za knjigu „Poetika usmenih proznih oblika“
- 1999. - Mihajlo Pantić za knjigu „Modernističko pripovedanje“
- 2000. - Milo Lompar za knjigu „Crnjanski i Mefistofel“
- 2001. - Jasmina Lukić za knjigu „Metaproza - čitanje žanra“
- 2002. - Borislav Radović za knjigu „O pesnicima i o poeziji“
- 2003. - Dragan Stojanović za knjigu „Lepa bića Ive Andrića“
- 2004.
- 2005.
- 2006. - Radovan Vučković za knjigu „Moderni roman dvadesetog veka“
- 2007. - Ljubiša Jeremić za knjigu „O srpskim piscima“
Nagrada je 2007. dodeljena po 40. put.