Gelimer

Gelimer, kralj Vandala i Alana od 530 do 534, je bio poslednji vladar severnoafričkog kraljevstva Vandala. Gelimer je bio praunuk velikog vandalskog kralja Gejseriha i posle svog rođaka Hilderiha bio je najstariji muški član kraljevske dinastije. Pošto je u Vandalskoj kraljevini važilo načelo seniorijata, Gelimer je otvoreno smatran za Hilderihovog naslednika. Dok je Hilderih važio za isuviše romanizovanog i mekanog vladar, Gelimer je negovao predstavu o svojim tradicionalističkim vrlinama. Kada su se berberska plemena pobunila 530. godine, Hilderih je poslao svog rođaka da uguši pobunu. Gelimer je bio uspešan, ali je zatim svoju novostečenu slavu upotrebio da pridobije vandalsku aristokratiju i svrgne Hilderiha.

Vizantijski car Justinijan I, je zatražio oslobađanje njegovog saveznika Hilderiha, a zatim je objavio rat Vandalima pozivajući se na zvaničan cilj vraćanja Hilderiha na presto. Justinijanov poduhvat je pažljivo planiran: izvesni Rimljanin Pudencije je podigao ustanak protiv vandalske vlasti u Tripoliju, gradu najbližem granicama Carstva, i ubrzo je malena rimska ekspedicija zauzela grad. Goda, Got u službi vandalskog kralja i namesnik Sardinije, je takođe podigao pobunu i Gelimer je glavninu flote poslao da guši pobunu.

Međutim, najveći udarac Vandalima je bila ekspedicija pod komandom vojskovođe Velizara. Oko 16 000 rimskih vojnika se iskrcalo između Susa i Sfaksa i na vest o njihovom prispeću Gelimer je nerazborito pogubio Hilderiha. Sada je Velizar legitimno mogao da zahteva uspostavljanje vizantijske vlasti u Africi. Gelimer je zatim pokušao da na Vizantince počalje istovremeno tri vojske i pritisne ih ka obali. Međutim, prvu vojsku, predvođenu njegovim bratom Amatom, Velizar je potpuno uništio, dok se druga razbežala nakon juriša oko 600 Velizarovih hunskih konjanika. Najzad, 13. septembra 533. i Gelimer je poražen u bici na petnaestak kilometara od Kartagine (bitka Ad Decinum=na desetoj milji od Kartagine). Nakon toga, Velizar je ušao u Kartaginu, ali je Gelimerova pozicija i dalje bila snažna. Njegov brat Cacon se vratio sa vojskom sa Sardinije, uspeo je da održi savezništvo sa nekim berberskim poglavarima i najzad, potkupio je Velizarove Hune. Kada je Gelimer presekao vodovod koji je dobrim delom snabdevao Kartaginu vodom, Velizar je rešio da mu ponovo nametne otvorenu bitku. Sredinom decembra 533. Velizar je ugrozio Gelimerov logor koji je bio postavljen trideset milja (oko 45 km) od Kartagine (bitka kod Ad Tricamarum) i nakon toga kratki juriš konjice je rešio bitku u korist vizantijske strane. Cacon je sa još oko 800 Vandala ubijen u sukobu, dok se Gelimer sklonio u planine južne Numidije. Kada je pokoravanje Vandalske kraljevine završeno, njen poslednji kralj se predao Velizaru u martu 534. godine. Pre predaje tražio je samo tri stvari: sunđer da pokupi svoje suze zbog gubitka kraljevine, beli hleb, jer ga nije okusio od bekstva u Numidiju i liru, da ispeva pesmu o vandalskoj propasti koju je upravo sastavio.

U leto 534. godine Velizar je sa svojim uglednim zarobljenicima i ogromnim ratnim plenom otplovio u Konstantinopolj. Gelimer, ogrnut purpurnim plaštom, u društvu najplemenitijih i najnaočitijih Vandala, vođen je u Velizarovom trijumfu. Ceremonija se završila tako što je ritualno ličen purpura i nateran da padne na ničice pred Justinijanom i Teodorom. Car je bio zadivljen Gelimerom i ponudio mu je dostojanstvo patrikija ukoliko se odrekne arijanstva. Međutim, Gelimer je ostao veran veri tipičnoj za Vandale i car ga je poslao u maloazijsku provinciju Galatiju. Tamo je poslednjem kralju Vandala darovano veliko imanje na kome je proveo ostatak života. Nije poznato kada je Gelimer umro.

• The Prosopography of the Later Roman Empire III: A.D. 527-641, vol. A, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1992, str. 506-508.