Karate


Karate
(空手)

Takođe poznata pod imenom Karatedō
(空手道)
Stil Napad
Pripadnost Japan
Zemlja porekla Okinava
Osnivač(i) Kanga Sakugava, Sokon Matsumura
Poreklo stila Kineske borilačke veštine, koje su prenete na Okinavu

Karate ili karatedo (jap. prazna ruka odn. put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli kako se odbraniti, odnosno boriti "bez oružja u rukama". Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine Okinave ostrva, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima. Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu.

Moderni naziv karatedo (Karate-dō) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budō); ipak se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate.

Karate pripada takozvanim tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.) koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bacanja, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja - kobudo. Moderni karate je često sportski orijentisan, time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koji su isto deo karatea.

Istorija

Ime

Karatedo (japanski = put prazne ruke), ranije se zvalo samo karate, i tako se i dan danas najčešće koristi. Dodatak do dodaje se radi isticanja filosofije karatea i njegovog značaja kao životnog puta. Do tridesetih godina 20. veka karate se na japanskom pisao sa 唐手, što znači kineska ruka. Ova su slova bile navodno u vezi sa Kinom Tang-dinastije (618 do 907. godine). Time je kinezko poreklo ove borilačke veštine bilo u samom imenu manifestirano. Onda ce u Japanu iz političkih razloga (nacionalizam) počelo za karate pisati 空手, dakle prazna ruka. Nova slova su se isto kao stara čitale sa kara-te i odgovarale su istom, to jest da se bori uglavnom sa praznim, golim rukama bez oružja.

Poreklo

Legende govore, da je u 6. veku budistički monah Taiši Bodidarma iz Kanči Purama u južnoj Indiji došao u kineski manastir Šaolin (jap. Šorinji) i tu ne samo osnovao Zen budizam, nego i monahe uputio u posebna telesna vežbanja kako bi izdržali duga meditiranja. Nastao je takozvani šaolinski kungfu (pravilno transkribirano kvanfa, jap. kempo), iz kojeg su se razvili najveći broj kineskih borilačkih veština. Pošto i karate zna za svoje kinesko poreklo, sebe isto rado vidi za naslednikom ove tradicije, čija je istorijska istinitost sumnjiva.

Iz Kine na Okinavu

Karate u današnjem obliku nastao je na pacifičkim riukiu-ostrvama, tu posebno na glavnom ostrvu Okinava. Okinava se nalazi oko 600 kilometra južno od japanskih centralnih ostrva u južnokineskom moru i danas je najjužnija japanska prefektura. Još u 14. veku Okinava je, tada jedna samostalna kraljevina, imala tesne trgovačke kontakte sa Japanom, Kinom i Korejom. Urbanski centri ostrva, Naha, Šuri i Tomari, bili su značajna trgovačka središta i nudile živi forum kulturne razmene sa kineskim kopnom. Time su na Okinavu dospeli i prvi utisci kineskih borilačkih veština iz kvanfa/kempo, gde su se izmešali sa domaćom borilačkom veštinom iz te/de i razvili u tode i okinava-te. Te bukvalno prevedeno znači ruka, a u daljem smislu označava isto tehniku odnosno ručnu tehniku. Prvobitni naziv za karate, okinava-te, može se, dakle, prevesti isto kao ručna tehnika iz Okinave (misli ali naravno na razne tehnike sveukupno).

Ekonomski značaj riukiu-ostrva dovodilo je do stalnih nemira i ustanka. Godine 1416 kralj Šo Šin (isto Šo Haši) uspeo je da ujedini sva ostrva. Radi održavanja mira u pobunjenom narodu zabranio je nošenje svakog oružja. Da bi kontrolisao sve regione, obavezao je svakog lokalnog kneza na trajno prisustvo na svom dvoru u Šuri - ovaj način kontrole kasnije su preuzeli japanski tokugava-šoguni. Zbog zabrane oružja, borilačka veština okinava-te postajala je sve više omiljena i mnogi njegovi majstori putovali su za Kinu da bi se tamo usavršavali u kvanfau (kungfu).

Godine 1609 japanski Sacuma (Satsuma)-klan zauzeo je riukiu-ostrva, i njihov namesnik na Okinavi, Šimacu, zaoštrio je zabranu oružja u takvoj meri, da se svojstvo svakog oružja, pa i ceremonijalnih, strogo kažnjavalo. Ova zabrana oružja zvala se katanagari, što bi značilo blizu "lov na mačeve". Mačevi, kame, noževi i sve oštre alatke bile su sistematski prikupljene. Išlo se čak do toga, da se jednom selu priznavao samo jedan jedini nož, sa konopcem vezan pri seoskom bunaru (ili na drugom centralnom mestu) i strogo čuvan. Zaoštrena zabrana oružja trebala je da spreči nemire i naoružane otpore protiv novih vladara. Međutim, japanski samuraji imali su pravo na takozvanu "probu mačeva", po kojom su oštrinu svog mača mogli da isprobiraju na leševima, ranjenima ali i samovoljno na seljacima, što se i desilo. Tako je japanska aneksija dovela do povećavanja potrebe samoodbrane, jesu pored ostalog na feudalnoj Okinavi falile isto policijska uprava i pravni postupak, koje bi pojedinca štitile od samovolje drugih. Nedostatak pravnih institucija i povećana potreba samoodbrane od samovolje novih vladara pokrenuli su, dakle, proces intenziviranja i subtiliziranja od te (=borilački sistem) u karate (=borilačka veština).

Oko dvadeset godina trajalo je, dokle su se veliki majstori okinava-tea ujedinili u jedan opozicioni savez i odredili, da se okinava-te u dalje predaje tajno i jedino izabranim ljudima.

Međuvremenom se u seljačkom stanovništvu razvio takozvani kobudo, koji je alatke i svakodnevne stvari sa svojim specijalnim tehnikama upotrebljavao kao oružje. Pri tome su izgubljeni spiritualni, mentalni i zdravstveni aspekti, kao što ih je bilo u kvanfau (kungfu). Da bi se uzdigla eficijentnost borbene veštine nisu se vežbale tehnike, koje su u sebi nosile nepotrebne rizike. Kobudo i njegova iz alatka i svakodnevnih stvari izvedena oružja nisu se mogle iz samih ekonomskih razloga zabraniti, jesu prosto služile za snabdevanje seljaka i okupatora. Ali ipak je bilo veoma teško suprostaviti se s takvim oružjem jednom usavršenom i dobro naoružanom ratniku.

Zbog toga se razvila u okinava-te i kobudo, koje su se tad zajednički povezano učile, maksima da se ne bude pogođen, istovremenom iskoristi retke mogućnosti koje bi se nudile, da se protivnik sa jednim udarcem usmrti. Taj za karate specifični princip zove se iken hisacu (iken hisatsu). Prirodna selekcija od što moguće eficijentnijih borbenih tehnika i iken-hisacu-princip donele su karate reputaciju jednog agresivnog borilačkog sistema, pa i da je "najgrubniji od svih borilačkih veština".

Nekoliko jako visoke tehnike udarcima nogama imaju očigledno specifičnu pozadinu. Kad bi neki ratnik na konju jahao kroz selo, jednom naprednom borcu okinava-tea bilo je moguće, da u pravom trenutku potrči preko jedne drvene rampe i ratnika šutne s konja (joko tobi geri). Verovatnost da bi ovakav napad uspeo bila je relativno mala, ali ipak jedna šansa u jednoj inače više beznadežnoj borbi.

Smrtnonosno dejstvo ove borilačke veštine izazvalo je japanske okupatore da zaoštre zabranu i učenje okinava-tea stave pod veoma oštrim kaznama. Međutim, ono se i dalje u tajnome predavalo. Time je znanje o borilačkim veštinama bilo ograničeno na nekoliko manjih elitnih škola i pojedine porodice, pošto je studiranje borilačkih veština na kineskom kopnu bilo samo jednom malom broju bogatim građanima moguće.

Dvadeseti vek

Do kraja 19. veka karate se predavalo uvek u tajnome i od majstora na učenika. Za vreme meiji-restauracije Okinava je 1875 postala zvanično japanska prefektura. U tom vremenu društvene promene, kada se stanovništvo Okinave počelo prilagoditi japanskim načinima života a sam Japan posle viševekovne izolacije otvarati prema svetu, počelo je i karate da se ponovo vraća u javnost.

Ogava Šintaro, komisar za vaspitanje u prefekturi Okinava, zapazio je 1890 u toku smotre za vojne jedinice u jedne grupe mladića njihovu naročito dobru kondiciju. Mladići su izjavili, da su u jinjo koto šogako (jinjo koto osnovna škola) učili karate. Na to je lokalna vlada dala nalog majstoru Jasucune Itosu da sastavi lekcije, koje su među drugim sadržavale jednostavne i osnovne kate (pinan i hajan), iz kojih je izdvojio taktiku i metodiku borbe i u prvi plan stavio zdravstveni aspekt kao držanje, pokretljivost, savitljivost, disanje itd. 1902 onda je karate zvanično postao školski sport na Okinavi. Ovaj za karate važan događaj markira vreme, gde učenje i vežbanje karatea nije više služilo samo radi samoodbrane, nego se isto smatralo za jednu vrstu fiskulture.

Posle 1900 krenuo je iz Okinave jedan talas emigracije na Havaje. Time je karate dospeo u SAD, koje su anektirale Havaje 1898. godine.

Gičin Funakoši, učenik majstora Jasucune Itosu i Anko Asato, posebno se istekao u reformi karatea. Na osnovima šorin-riu (isto šuri-te, po rodnom gradu Šuri) i šorej-riu (naha-te, po rodnom gradu Naha) počeo je da sistematizira karate. Funakoši je razumeo karate pored njegove fiskulturne uloge isto kao sredstvo za razvijanje karaktera.

Pored tri navedenih majstora, i Kanrio Higaona bio je uticajni reformer karatea. Njegov stil integrisao je meke, izbegavajućive defensivne tehnike sa trvdim, direktnim konternapadima. Njegovi učenici Čojun Mijagi i Kenva Mabuni osnovali su na njegovoj bazi sopstvene stilove goju-riu odnosno šito-riu, koji se danas računaju u četiri glavnih karate-stilova.

Između 1906 do 1915 Gičin Funakoši je sa svojim najboljim učenicima putovao kroz celu Okinavu demonstrirajući javno karate-tehnike. U potonjim godinama ondašnji prestonaslednik i kasnije japanski car Hirohito beše svedok takvih predstava i pozvao je Funakošija, koji je tada već bio predsednik jednog okinavskog saveza borilačkih veština, da na nacionalnom budo-kongresu u Tokiu 1922. godine prezentuje svoj karate. Prezentacija je izazvala žestoki interes, i Funakoši je pozvan da svoju umetnost praktično demonstrira u kodokanu. Oduševljena publika, među njima i osnivač džudoa Jigoro Kano, uspela je da nagovori Funakošija da ostane na kodokanu i tu predaje. Dve godine kasnije, 1924, Funakoši je osnovao svoj prvi dođo.

Stilovi

Postoje četiri tradicionalna stila karatea priznata od Federacije Svih Japanskih Karatedo Organizacija:

Stilovi koji ne pripadaju ovim školama ne smatraju se automatski "nelegitimnim", već samo nisu tradicionalni, ali je većina pod velikim uticajem jednog ili više tradicionalnih stilova.

Jedan od vodećih stilova kod nas je:

Svetska Karate Federacija (World Karate Federation) priznaje ove stilove karatea: • Shōtōkan-ryū • Shitō-ryū • Gōjū-ryū • Wadō-ryū Svetska Unija Karate-do Organizacija (World Union of Karate-do Organizations, WUKO) priznaje ove stilove karatea: • Gōjū-ryū, • Shitō-ryū, • Shōtōkan-ryū, • Wadō-ryū, • Shōrin-ryū, • Uechi-ryū, • Kyokushinkai, • Budōkan. Mnoge škole mogu biti povezane sa nekim od ovih stilova, ili su pod jakim uticajem jednog ili više od ovih stilova.

Eksterni linkovi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Karate&oldid=41429942