Leopold von Ranke
_-_1875.jpg)
Leopold fon Ranke, (nem. Leopold von Ranke, 21. decembar 1795 – 23. maj 1886), nemački istoričar.
Od 1825. do smrti bio je profesor istorije u Berlinu. Osnovna karakteristika Rankeovog rada jeste isticanje primarnog značaja izučavanja originalnih izvora, psiholoških uticaja, a pre svega objektivnog istorijskog stava, kao i razumevanje nacionalnih tendencija u njihovm odnosu prema istoriji datog vremena.
Najznačajnije njegovo delo bila je istorija papstva u periodu XVI i XVII veka, Die römischen Päpste, ihre Kirche und ihr Staat (3 toma, 1834 – 1836), koja je od šestog izdanja (1874) obuhvatila period do 1870. Ova istorija nastala je nakon njegovih opsežnih istraživanja u bibliotekama Italije, gde je tri godine (1828–31) prikupljao materijal. U ovom svom delu on je istoriju papstva preusmerio sa verskih polemika, i prikazao razvoj papske moći i njen uticaj na istoriju Evrope, ističući, međutim, više njen politički nego religiozni značaj.
Za ovim radom usledila je obimna istorija reformacije, Deutsche Geschichte im Zeitalter der Reformation (6 tomova, 1839 – 1847), koja je posmatrana u okvirima savremene evropske istorije sa potpunim razumevanjem za njene religijske vrednosti sa luteranskog stanovišta.
Ranke se često smatra utemeljivačem naučne istoriografije i tradicionalne nemačke istorijske škole. U uvodu svog dela Istorija romanskih i germanskih naroda (1495 - 1535) pod nazivom Prilog kritici starijih istoriografa, Ranke se suprotstavio dotadašnjoj pragmatičkoj istoriji svojom čuvenom tvrdnjom da želi da istraži prošlost onako kako se zaista desila (wie es eigentlich gewesen). Time je on izrazio težnju za potpunom objektivnošću istoričara.
Ranke se zaista trudio da u svojim radovima ostane objekivan, u čemu je u velikoj meri i uspeo, ali ipak iz njegovih dela provejavaju konzervativna politička shvatanja i obožavanje apsolutističke pruske države i njenog vojnog despotizma. U državi je Ranke video osnovni predmet istorijskog istraživanja, budući da ju je smatrao originalnom tvorevinom ljudskog duha i božanske promisli. Primat je davao spoljnoj politici u odnosu na unutrašnju. Smatrao je da ustavnost i unutrašnje uređenje jedne države zavise od demonstracije njene moći prema spoljnom svetu, tj. njenim susedima.
Za Rankeovo naučno stvaralaštvo i poimanje istorije karakterističan je evropocentričan pogled na svet. On je pod Evropom podrazumevao samo romanske i germanske narode zapadne Evrope, dok je balkanskim i istočnoevropskim narodima dodelio drugorazrednu ulogu zaštitnika Evrope od mongolskih i turskih najezdi. Pa ipak, veoma je cenio srpsku istoriju, što se da videti iz njegove Srpske revolucije i drugih radova koje je pisao na osnovu podataka dobijenih od Vuka Karadžića.
Veliku pažnju Ranke je posvećivao prezentaciji svojih radova. Smatrao je da bi za jedno delo bilo najbolje kad bi imalo i naučnu i umetničku vrednost, ali je ipak prednost davao verodostojnosti kazivanja nego lepoti. Izvršio je veliki uticaj ne samo na nemačku istoriografiju u drugoj polovini 19. pa i u prvoj polovini 20. veka, nego i na istoriografiju drugih evropskih zemalja, pa i Amerike.
