Murat II

Murat II
Osmanski sultan
Vladavina	1421–44
Vladavina 2	1446–51
Period	Uspon Osmanskog Carstva
Puno ime	Murad II
Prethodnik	Mehmed I
Nasljednik	Mehmed II
Prethodnik 2	Mehmed II
Nasljednik 2	Mehmed II
Kraljevska kuća	Kuća Osmanova
Dinastija	Osmanska dinastija

Murat II (1404 — 3. februar 1451) je bio turski sultan od 1421. do 1451. godine.

Murat II je stupio 1421. godine na presto i živio je u miru sa svojim evropskim susjedima i vazalima. U martu 1430. godine Osmanlije su zauzele Solun. Onda su Turci upali u Srbiju i Ugarsku. Beograd je 1440. godine bio opsedan, ali bez uspeha.

1443. godine poveo je Mađar Janoš Hunjadi (u srpskim narodnim pjesmama poznat kao Sibinjanin Janko) krstašku vojsku protiv Osmanlija, koja je zaustavljena kod Niša, a kod Jalovca poražena. Ostaci vojske su morali da predaju Sofiju. 1444. godine bio je zaključen mir sa Ugarskom u samom Segedinu. Tako su granice političke moći Osmanlija ostale očuvane, a Vlaška je obavezana na plaćanje danka Ugarskoj. Jedna od njegovih supruga bila je srpska princeza Mara Branković. Murat II je odustao od svoje vladavine u ime dalje vladavine svoga sina Mehmeda i povukao se u Magnesiju. Ugarska je ponovno, još iste godine, poslala svoju krstašku vojsku do Varne, ali je tamo bila potpuno potučena. Za vreme 6 poslednjih godina svoje vladavine, Murat II je preduzeo više vojnih pohoda na Balkan. 1451. godine Murat II je umro kod Jedrena i bio je sahranjen u Bursi.

Vladavina Murata II je bila od velike političke i kulturne važnosti za razvoj Osmanskog carstva. On je nastavio dalje sa politikom konsolidacije Mehmeda I. Najugledniji veziri Murata II su pripadali starim porodicama i bili su mu duboko odani. On je bio mecena islamske kulturne baštine, posebno kada je riječ o literaturi i pjesmama.
Murat II je bio čovek mira i svi su ga smatrali za dobrog sultana a njegovi neprijatelji su ga se plašili.

Muratu je umro otac u julu 1421. godine i on ga je nasledio. Mlečani su požurili, da od novog sultana dobiju potvrdu svojih poseda u Albaniji, odnosno Zeti, verujući da Murat neće imati prema Srbima onih obzira, koje je imao njegov prethodnik. Ali sultan nije imao kad da se bavi tim pitanjem, jer je vizantijski car-savladar, Jovan, iskoristio tu smrt i kao kandidata za turski presto istakao svog kandidata Mustafu, Muratovog strica, zbog njegovih obećanja Vizantiji. U borbi za presto Mustafa se hteo, sem na Grke, osloniti i na Srbe i uputio je s toga jedno poslanstvo u Srbiju. Ali srpski despot ne htede da uđe s njima ni u kakve pregovore. Bez te jače pomoći Mustafa se nije mogao održati i zaglavio je u Jedrenu 1422. god.

Kad se Murat II utvrdio na prestolu odlučio je, da se osveti Romejima što su pomagali njegova protivkandidata. Pun mladićke nestrpljivosti, on već 8. juna iste godine opseda Carigrad. Tokom ove opsade, Turci su, proleća 1423. godine, provalili u Moreju i celu je opustošili, a uništili su i bedem Heksamileon, koji je vizantijski car Manojlo Paleolog obnovio uz veliki trud. Jovan je tražio pomoć na sve strane nudio je čak i uniju papi. Odazvaše mu se, ipak, samo Mlečani, koji su 14. septembra 1423. primili Solun, koji im se beše sam ponudio. Pad Carigrada, ipak, nisu sprečili Mlečani, nego pobuna sultanovog najmlađeg brata Mustafe. Ova odbrana prestolnice bila je ujedno i poslednja. Sultan je naterao Jovana da pod skupu cenu haračke obaveze moli i, 1424. godine, dobije mir.

Murat II potom preduze napad protiv Vizantije.

On opsede Solun, pošto je bio ne zadovoljan što je u njemu, od leta 1423., vladao mlađi brat vizantijskog cara Jovana, despot Andronik, pod vrhovnom vlašću Mletačke republike. U gradu je zbog opsade izbila glad, pa je Andronik morao plaćati 100 000 aspri godišnje. Andronik je pokušao pregovorima da spasi grad, ali danak je podignut na 150 000, a kasnije na 300 000 aspri. Ovo pregovaranje i cenjkanje je bilo uzaludno, jer se 29. marta 1430. godine sultan pojavio pred gradom sa pomoćnim odredima srpskog despotovića i posle kraće borbe, osvojio je grad. S padom Soluna u turske ruke je pao silan plen. Naročito je bilo mnogo roblja, koje se prodavalo po vrlo niskim cenama. Tako je, na pr., prodato 14 kaluđera za 100 zlatnih florina. S odobrenjem Turaka despot je otkupio mnogo roblje, koje je dobrim delom dolazilo u Srbiju i nalazilo zaštite kod despotice Jerine i njenog brata Tome Kantakuzina. U srpskim redovima nije bilo rado gledano to okupljanje Grka na srpskom dvoru i jačanje njihova uticaja. Ali, Srbija je postala prirodan zbeg intelektualnih radnika iz propalih hrišćanskih država, i njen dvor, kao i dvor vlaških gospodara, bio je vrlo darežljiv prema beguncima iz Bugarske, Grčke i Albanije.

Posle uzimanja Soluna počelo je tursko osvajanje Epira i Albanije. Jedna sultanova vojska, koju je vodio Isa-beg, a u kojoj se nalazio i srpski despotović Grgur, napala je Albaniju. Turci su četiri grada porušili, a u dva su uveli svoje posade; Ivana Kastariota, gospodara Albanije, sama ostavili su kao svog vazala. Verovatno po želji srpskog despotovića upali su Turci i na mletačko područje, udarajući, naročito, za kaznu, na oblast Gojčina Crnojevića i Tanuša Dukađina i pleneći sve do Skadra. U Danju je ostavljen Turčin kao zapovednik grada. Jedan dubrovački izveštaj od 3. juna 1430. kazuje, da se Grgur posle toga vratio u Srbiju nagrađen "dovoljno" od sultana.

Moreja je već bila opljačkana (1423. g.); sam sultan upade u Bosnu i Arbaniju, a vlaškom knezu nametnu danak. Grčko carstvo, na izdisaju, obuhvatalo je osim Carigrada i obližnjeg predela do Derkona i Silimvrije (Silivri) samo još nekoliko oblasti rasutih po primorju, Anhijal, Mesimvriju, Atos i Peloponez koji, skoro potpuno povraćen od Latina, postade tada neka vrsta središta grčke narodnosti, ali i to je sve kasnije izgubljeno.

Carigrad, neosvojiva tvrđava, jedini ostade i izgledalo je da on sam za sebe sačinjava celo carstvo.

Turska je dovela i u Vlašku na vlast svog privrženika Radula zvanog Praznoglavi i ugrozila Mađarsku osetno sa istočne strane. I u Bosni je kao turski kandidat pobedio Tvrtko II, koji se 1421. god. dao krunisati za kralja. Kad su Bosanci 1423. god. došli u nešto srdačnije veze s Mletačkom Republikom i sklopili s njom savez protiv hrvatsko-dalmatinskog kneza Ivana Nelipića, nije to bilo pravo Turcima i oni su to odmah dali osetiti. U aprilu 1424. upala je jedna Muratova vojska u Bosnu i opustošila neke predele u njoj. Nije se zadržavala dugo; to je bilo samo kao neka vrsta demonstracije. Jedino je za celo ovo vreme ostala pošteđena Srbija. Sultan protiv nje nije preduzimao ništa, jer mu Stevan nijednim svojim postupkom nije dao povoda za to.

Ovaj upad Turaka nije poslužio kao opomene kralju Tvrtku. Pod uticajem pregovora koji su se vodili u ovo vreme, da bi se ostvarila jedna hrišćanska liga, i on je pokušao da se približi ugarskom kralju Sigismundu i pomišljao da i sam stupi u taj savez. Sigismund je izgledao veoma ratoboran i govorio je o ozbiljnim pripremama za borbu s Turcima. Preko grofa Hermana Celjskog, čija je majka Katarina bila iz dinastije Kotromanića, ušao je Tvrtko u pregovore s mađarskim dvorom i već u jesen 1425. održan je sastanak između oba kralja. Tvrtko se tad ponovo opredelio za Mađare i izgleda da je već tada pristajao, da Hermana proglasi za svog naslednika. To je bio Sigismundov šurak i vrlo moćan plemić, koji je imao ogromne posede u Slovenačkoj i Hrvatskoj, i koji se, zahvaljujući Sigismundovoj pažnji za nj, spremao da postane pravi dinasta. Na bosanski presto polagao je pravo kao pravi, zakoniti potomak jedne bosanske princeze. Mađari su se doista spremali za borbu i ugovarali sa Mlečanima da napad izvrše zajednički. Kralj Sigismund sišao je sa svojom vojskom u avgustu 1425. do same Oršave i sastajao se, izgleda, s despotom. Ali se cela akcija morala odložiti radi husitskih uspeha na severu u Bohemiji. Reducirana mađarska vojska na jugu operisala je samo u Vlaškoj.

Doznavši za ove pregovore i sastanak, sultan je tražio od despota objašnjenja preko naročitog poslanika. Despot nije bio u Srbiji kad je taj poslanik dolazio, a kad je stigao nije ga hteo primiti. Uvređen, poslanik je obavestio sultana najnepovoljnije o Stevanu i njegovim vezama. Tad se sultan lično krenu u Sofiju. Videći to, i obavešten da od Sigismundova velikog pohoda neće biti ništa, Stevan je uputio svoje poslanike u Sofiju da umire sultana. Ovaj je, ipak, ušao u oktobru 1425. sa vojskom u Srbiju. Oplenio je kruševačku oblast, pa se brzo povukao, pošto mu je Stefan uputio novo poslanstvo. Despot se bio spremio za borbu, a i Mađari su mu uputili, pod Pipom Spanom, nešto vojske u pomoć. Sultan je smatrao za mudrije da se zadovolji novim obaveštenjima, nego da se upušta u borbu. Taj turski napad iskoristio je kralj Tvrtko da i on napane na despotove ljude i povrati Srebrenicu. Despot se brzo okrenu na njih i pređe Drinu, za koju su Bosanci držali da je u to doba neprohodna. Kad je ugledao despotovu vojsku Tvrtko i njegovi se brzo povukoše, upravo pobegoše, ostavljajući svoje opsadne sprave i tri topa. Goneći Bosance despot im je opljačkao jedan deo zemlje. On je mogao ovako nenadno da spase Srebrenicu samo za to, što su se i Turci brzo povukli. Kralj Tvrtko se bio zatvorio u jedan tvrdi grad, verovatno Bobovac, i otud je poslao despotu ljude, da pregovaraju o miru. Uslovi nam nisu poznati, ali se zna da je mir ipak sklopljen i da se despot vratio u Srbiju. Sandalj se, naravno, nije slagao sa ovim postucima Tvrtkovim. Naročito nije bio za Hermana Celjskog. On se, istina, nije izjavljivao protiv Sigismunda i Mađara, ali je održavao veze sa Turcima.

S jeseni 1426. beše prešao Sigismundov vojskovođa Pipo Spano Dunav i počeo borbe oko Silistrije. S početka je imao uspeha, ali kad Turci dobiše pojačanja on bi potisnut i potučen. Još te zime umro je, ogorčen zbog poraza, u Lipovi na Morišu. U proleće 1427. Sigismundova vojska delovala je u Vlaškoj i spremala se da preće i u Bugarsku. Obavešten o tom Murat II stiže hitno u Vidin i njegove čete zauzeše Novu Oršavu i Severin. Despot je uputio sultanu darove, kao u znak pozdrava i prijateljstva. To je bio njegov poslednji važniji politički akt. U leto te godine on je 19. jula naglo umro, pogođen od kapi, u lovu, na Glavici, nedaleko od Kragujevca.

Na glas o despotovoj smrti požurio se kralj Sigismund, da izvrši obaveze ugovora o Tati. Od 17. septembra do 19. novembra bavio se u Beogradu, koji mu je bio svečano predat. Otada se, u istoriskim spomenicima, za Beograd sreta i novo mađarsko ime Nandor Alba i Nandor Fejervar. Đurađ je u isto vreme vratio i severnu Mačvu, ali je, svakako po kraljevom odobrenju, zadržao njen južni i zapadni deo sa Valjevom, Krupnjem i Zajačom. Međutim, zapovednik grada Golupca, vojvoda Jeremija, nije hteo izvršiti zapovest i predati grad Mađarima bez 12.000 dukata otštete. Kad traženu sumu nije dobio on je Golubac predao Turcima.

Kao što je bilo i očekivati, sultan ovu promenu vlasti u Srbiji nije primio mirno. Mađarski uticaj osetio se više nego što je on mogao dozvoliti. S toga uputi odmah u Srbiju vojsku, koja osvoji Niš i Kruševac i stade opsedati Novo Brdo. Da obezbedi svoj prestiž u Srbiji, koja je stradala radi veza s njim, kralj Sigismund posla despotu u pomoć i svoju vojsku. Udruženi Srbi i Mađari suzbiše kod Ravanice jedan veliki odred turske vojske. Kralj je za taj uspeh 19. novembra 1427. naročito pohvalio mađarskog vojvodu Nikolu Bočku. Drugi turski odred napadao je iz Golupca susedna srpska i mađarska mesta, a naročito braničevski kraj. Uzalud je sam despot lično bio došao pod Golubac i obećavao Jeremiji oproštenje i pokušavao na sve načine da ga pridobije da povrati grad; vojvoda ne samo da nije popuštao, nego je čak i napao despota, kad je ovaj pokušao da sa pratnjom uđe kroz gradske kapije. U proleće 1428. došla je nova mađarska vojska pod Golubac i opsela ga i s kopna i sa Dunava. Koliku je važnost pripisivao tom gradu sam kralj Sigismund vidi se najbolje po tom, što je lično došao pod njegove bedeme. Ali i sultan Murat je mnogo polagao da lično ohrabri i podrži svoje na stečenim položajima. Krajem maja, posle Sigismunda, došao je i on u braničevsku oblast. Ne smijući primiti borbu s nadmoćnim Turcima Sigismund je požurio da s njima sklopi mir. Kada su Mađari, prvih dana juna, počeli povlačenje napao je turski zapovednik Sinan-beg verolomno njihovu pozadinu, u kojoj se nalazio Sigismund. S nepoštednim samopožrtvovanjem uspeo je Marko de Sentlaslo da se spasu bez teže katastrofe. Prilikom ovih borbi mnogo je stradala cela južna i istočna Srbija. nastradao je i manastir Daljša u blizini Golupca, koji se bio vrlo lepo razvio. U jednom opširnom zapisu nekog učenog kaluđera-stradalnika iz tog mesta spominje se prvi put Sigismund kao "naš car" za razliku od turskog, koji je bio "car jezičeski".

Ovaj neuspeh Sigismundov pokazao je jasno brzinu i neorganizovanost njegovog pohoda, za koji je on naročito krivio Mlečane, koji mu nisu stavili na raspoloženje potrebna finansiska sredstva. U Srbiji taj neuspeh je, prirodno, opominjao ljude, da se zbog njega ne izlažu protiv Turaka, nego da pokušaju naći s njima neki sporazum. Despot sam ušao je s njima u pregovore i pristao je da prizna, pored mađarske, i vrhovnu vlast tursku, da im plaća 50.000 dukata danka i da im šalje po 1.000-2.000 opremljenih konjanika kao pomoćne čete u borbama sa jednim od svojih sinova. Brokijer je čuo kako je sultan govorio, da je iz Srbije "dobijao više konjanika nego što bi dobijao kad bi bila u njegovoj ruci". Đurađ se nadao, da će dvostrukim vazalstvom uštedeti Srbiji dalje krize, a sam je nameravao, da vodi iskreno ispravnu politiku i prema jednoj i prema drugoj strani.

Đurađ je, posle mađarskog neuspeha, upotrebio svu veštinu da se približi Turcima i steče njihovo poverenje. I imao je u tom uspeha. Iz dubrovačkih arhivskih knjiga doznajemo u više prilika, da su se izvesni poslovi na Porti mogli svršiti uspešno samo despotovim posredovanjem. Kad su Turci preotimali, u proleće 1430., od Mlečana Solun, u njihovoj vojsci nalazio se, prema obavezi, i srpski odred pod vođstvom despotova najstarijeg sina Grgura. Posle pada Soluna (29. marta) u turske ruke je pao silan plen. Naročito je bilo mnogo roblja, koje se prodavalo po vrlo niskim cenama. Tako je, na pr., prodato 14 kaluđera za 100 zlatnih florina. S odobrenjem Turaka despot je otkupio mnogo roblje, koje je dobrim delom dolazilo u Srbiju i nalazilo zaštite kod despotice Jerine i njenog brata Tome Kantakuzena. U srpskim redovima nije bilo rado gledano to okupljanje Grka na srpskom dvoru i jačanje njihova uticaja. Ali, Srbija je postala prirodan zbeg intelektualnih radnika iz propalih hrišćanskih država, i njen dvor, kao i dvor vlaških gospodara, bio je vrlo darežljiv prema beguncima iz Bugarske, Grčke i Albanije.

Posle uzimanja Soluna počelo je tursko osvajanje Epira i Albanije. Jedna sultanova vojska, koju je vodio Isa-beg, a u kojoj se nalazio i despotović Grgur, napala je oblast Ivana Kastriote. Turci su mu četiri grada porušili, a u dva su uveli svoje posade; njega sama ostavili su kao svog vazala. Verovatno po želji srpskog despotovića upali su Turci i na mletačko područje, udarajući, naročito, za kaznu, na oblast Gojčina Crnojevića i Tanuša Dukađina i pleneći sve do Skadra. U Danju je ostavljen Turčin kao zapovednik grada. Jedan dubrovački izveštaj od 3. juna 1430. kazuje, da se Grgur posle toga vratio u Srbiju nagrađen "dovoljno" od sultana. Prirodna je stvar da se posle ovog nije mogao održati ni Maramonte. Bojeći se srpske osvete on se pokorio Mlečanima, ali je još iste godine morao napustiti Zetu. Postao je potom vođa mletačkih najamnika u Lombardiji. Kao avanturista kondotjer nije se smirio ni tu, nego je, u raznim službama, lutao po svetu, dok se, posle više godina, nije našao na dvoru Stepana Vukčića, muža njegove rodice i kćeri Balše III.

U ovo mutno vreme pojavio se u Zeti ponovo Stevan Balšić Maramonte. On je ranije bio protivnik Mlečana i radio je sa svojim rođakom Balšom III, da ih potisne iz zetskog primorja. Kad je despot Stevan zavladao Zetom Maramonte se jedno vreme bio negde izgubio, da se posle pojavi kao protivnik Srba. Njegove veze sa Gojčinom Crnojevićem bile su uperene naročito protiv despota Đurđa. Za vreme zapleta 1427/8. god. Maramonte se nadao, da bi se sam mogao dočepati Zete i kao poslednji Balšić postati joj gospodar. Kako je imao protiv sebe ne samo despota, nego i Dubrovčane i Mlečane on se nadao pomoći samo od turske strane. Na sultanovom dvoru bio je doista lepo primljen. Svaki novi balkanski pretendent, koji bi mogao poslužiti turskim ciljevima i pocepati narodne snage u izvesnim krajevima, bio je na Porti uvek dobrodošao. Tamo, među Turcima, Maramonte je naišao na Đurđa, sina Ivana Kastriota, koji beše došao na turski dvor kao taoc, pa tu primio islam i postao Skender-beg. Njegov otac molio je 1428. god. mletačke prijatelje, da ne upisuju njemu lično u zlo, kad njegov poturčeni sin bude pustošio njihovo područje. Sa turskom pomoću krenuo je Maramonte krajem 1429. god. na Zetu i poharao okolinu Skadra i Ulcinja. Napao je i Drivast, i zauzeo mu je podgrađe, ali samog grada nije osvojio. U tim borbama učestvovali su na njegovoj strani Gojčin Crnojević i Mali Tanuš iz plemena Dukađuna. Mleci su ucenili Maramontovu glavu sa 500 dukata. Despot ga je međutim onemogućio kod samih Turaka.

U proleće 1430. bilo je došlo na jugu bosanske države do jednog s početka čisto lokalnog sukoba i rata, koji je posle zapretio da uzme vrlo opasne razmere. Dubrovačka Republika beše rešila 15. novembra 1429., da nedavno od vojvode Radoslava Pavlovića kupljeni grad Cavtat pretvori u glavnu tvrđavu Konavlja. Protiv te namere ustade energično Radoslav smatrajući je uperenu protiv sebe, pa kad Dubrovčani ne htedoše da mu popuste, on ih u proleće 1430. napade bez ikakvih obzira. Na brzu ruku skupljena dubrovačka "vojska" bi potučena, a njihova oblast izvan zidina poharana. Ogorčena Republika potuži se na to na sve strane i stade odmah živo raditi, da se protiv Radoslava stvori savez, u koji bi ušli bosanski kralj i vojvoda Sandalj. Zamolili su i despota, da se založi za njih kod Turaka. Dok je Sandalj pristajao načelno, da pođe protiv svojih starih neprijatelja, kralj Tvrtko se dosta brzo predomislio. Nije želeo da se pridruži savezu jedno što se bojao zapleta s Turcima, čiji je štićenik bio Radoslav, a drugo i zato, što Dubrovčani nisu tražili samo kaznu za Radoslava, nego i jedan deo njegova područja s Trebinjem i Lugom. Sandalj je čak jedno vreme pomišljao i na to, da on i Dubrovnik kupe od sultana Radoslavovo područje za 70.000 dukata, a posle su posvetili u to i kralja Tvrtka. Pristajući jedno vreme da sudeluje u tom pazaru, kralj je jasno pokazao kako je malo značila njegova stvarna kraljevska vlast i koliko je on, u sopstvenoj državi, zavisio od drugih. Svoje područje on želi da kupuje od sultana, a jednog svog vlastelina ne sme da kazni bez sultanove dozvole!

Uplašen svim što se spremalo protiv njega Radoslav je zamolio despota i Sandalja da posreduju za mir. Na despotov predlog Turci su poslali u Hum jednog svog čoveka da izvidi i reši spor. Ta mera rđavo je delovala na kralja Tvrtka, koji je i nerado gledao despotovo mešanje u bosanske stvari i turska rešavanja bez ikakva obzira na nj i njegova prava. Radi toga je odbio sve dalje pregovore o savezu. Kad je još i Dubrovnik, sredinom septembra 1430., uputio svoje prvo poslanstvo na Portu, da uradi odnose s njom, kralj je bio načisto s tim, da im ne treba pomagati. Prijatelji Sandaljevi, a susedi despotove Srebrenice, bosanska vlastela Zlatonosovići behu, baš u to vreme, došli u oštar sukob s kraljem, i ovaj ih je, u jesen 1430., napao. Kao odgovor na to došao je savez protiv Tvrtka, u kom glavne vođe behu despot i Sandalj. Na kraljevu stranu prišao je, međutim, Radoslav, protiv koga, u jedan mah, beše pala i odluka turske vlade.

Neprijateljstva dovedoše do pravog rata. U jesen 1432. borbe su vođene na liniji Drine, pa su nastavljene i iduće godine. Protiv Tvrtka istakoše protivnici, u sporazumu s Turcima, njihovog pretendenta na presto. Bio je to Radivoj, nezakoniti sin Ostojin. U leto 1433. Tvrtkova vojska bila je potisnuta i smatrala se kao poražena. Vojvoda Radoslav, koji se pre toga bio izmirio sa Dubrovnikom bez ikakve svoje štete, prevrtljiv i nepouzdan, prišao je despotovoj stranci. Despot je ovom prilikom proširio svoju vlast na celom području od Zvornika do Usore. Uza nj su išli i Turci, koji su hteli da dokrajče vladu kralja Tvrtka kao mađarskog prijatelja. Ratovanje je prekinuto u jesen 1433., kad je despot dobio obaveštenja, da mađarski kralj sprema pomoć Tvrtku, da bi suzbio Turke, i kad mu je postalo jasno, da bi, ako ne stane, mogao izazvati osvetu Mađara.

Novi pretendent Radivoj nije bio čovek jače vrednosti i nije mogao uspeti protiv Tvrtka. Mađarska vojska došla je doista tokom leta 1434. god. u Bosnu i potisnula je Turke. Povratila je čak i grad Hodidjed. Vojvoda Sandalj je istog leta pretrpeo neuspeh u borbi s Đurđem Vojsalićem, gospodarem Donjih krajeva, i izgubio je Gorsku Župu i neka mesta na donjoj Neretvi. Sam Sandalj nije dospeo da povrati izgubljeni deo. U poslednje vreme češće je pobolevao, a 15. marta 1435. prešao je među pokojnike.

U Bosni su za ovo vreme Turci dobili jednog novog pristalicu, čoveka jake volje, ali retko sebičnog i pravog cinika. To je bio naslednik Sandaljev, njegov sinovac Stjepan Vukčić. Rođen oko 1404./5. god. on je u 1435. bio u naponu snage. S Turcima je održavao veze još i ranije, pre nego je primio vlast, ali se ponudio, preko Dubrovnika, i Mađarima. Kad je Sandalj umro kralj Tvrtko se nije nalazio u Bosni. Bio je na mađarskom dvoru, gde se, izgleda, izmirio sa despotom. Pomagan od mađarskog kralja vratio se u Bosnu početkom maja, da se spremi za borbu protiv Kosača, kojima nije mogao zaboraviti stara neprijateljstva.

Ne znajući kakav će biti Sandaljev naslednik i mnogi drugi porodični neprijatelji Kosača požuriše da napanu njihovo područje iskorišćavajući smrt Sandaljevu. Među prvima javio se Stepanov zet, vojvoda Radoslav Pavlović, koji izazva ustanak u dračevičkoj župi. Kralj Sigismund je čak tražio od Dubrovačke Republike, da pomaže ustanak i zapadne humske vlastele, hoteći da skrši na početku naslednika jednog svog vazala, koji mu je svojom snagom i uticajem zadavao mnogo neprilika. I Mletačka Republika beše počela pregovore, da se, milom ili silom, dočepa Novog, glavne hrišćanske i bosanske luke na moru. Jedino su se kao ispravni susedi držali Dubrovčani. Maja meseca 1435. izdao je kralj Sigismund naredbu hrvatskim knezovima Ivanu i Stepanu Frankopanu, da osvoje Hum, koji da je Sandalj na silu držao. Za novog gospodara te zemlje bi imenovan bivši beogradski zapovednik Matko Talovac. Mađarske i hrvatske čete upale su potom u Stepanovu oblast, prodrle sve do Neretve i posele važni trg Drijevo.

U nevolji, napadnut s više strana, Stepan se obratio Turcima. Ovi su doista i stigli sa nekih 1.500 vojnika. Vodio ih je Isabegov sin Barak. Sa Stepanovim četama napali su najpre oblast Pavlovića. Ostali su u Humu i Travuniji sve do prvih dana novembra, dok se jedan njihov odred već u avgustu dočepao Hodidjeda. U tom su se gradu otad učvrstili i držali ga s puno pažnje. Pred Turcima su pobegli iz Drijeva mađarsko-hrvatski ljudi, nemajući dovoljno snage da se upuste u borbu. Od proleća 1436. Barak je nastavio sa turskim učvršćivanjem u središnjoj Bosni, u oblasti Pavlovića. Od tog vremena počinje postepeno razvijanje Sarajeva, kome su Turci davali karakter svoga grada i kome su dali i ime.

Drugog, nenadanog, saveznika dobio je Stepan u hrvatskom knezu Ivanu Frankopanu. Kralj Sigismund nije pristajao da Stepan primi baštinu svog umrlog tasta Ivana Nelipića i kad se ovaj ne htede pokoriti kralj ga proglasi za odmetnika. Matko Talovac dobi početkom 1436. god. naredbu da krene s vojskom i protiv njega. Prirodno je, da je takav postupak kraljev približio Stepana i Ivana. U borbama koje su se potom razvile Ivan nije imao uspeha i krajem 1436. god. gubi mu se trag. Početkom 1437. god. Talovac je ostao pobednik i od Ivanove udovice primio sve posede njenog oca i muža. Stepanu je to ratovanje donelo ipak posredne koristi, jer je zadržalo Talovca od ponovnog napadaja na Hum.

Kad je kralj Tvrtko video, da Turci uzimaju maha u Bosni i da zbog njihove pomoći ne može skršiti Stepana on je osetio potrebu da promeni svoje držanje. Za 25.000 dukata godišnjeg danka dobio je od sultana garantije, da će ostati priznat i pošteđen. Te veze s Turcima približile su Tvrtka i vojvodi Stepanu. U drugoj polovini 1436. god. došlo je čak i do saveza između njih dvojice protiv vojvode Radoslava. Njihovoj udruženoj snazi on nije mogo odoleti. U februaru 1438. izgubio je na jugu Trebinje, svoj najbolji i najznačajniji grad, a oteo mu ga je Stepan, da mu ga nikad više ne vrati. Na severu za nj je, u korist Turaka, bio izgubljen dobar deo župe Vrhbosne. Posle ovih neuspeha Radoslav je zadržao samo Podrinje i borački kraj, sa nešto oblasti oko Konjica i Trnova. Za vreme ovih građanskih ratova Bosna je osetno nastradala. Samo od 1435-7. god., po jednom franjevačkom izveštaju, bilo je srušeno i spaljeno oko 16 manastira i crkava.

Veoma zanimljiv i važan opis balkanskih zemalja i prilika ovoga vremena dao je učeni francuski plemić, Bertrandon de la Brokier. On je bio uticajna ličnost na dvoru Filipa Burgundskog. Kao i njegov otac, koji je učestvovao u nikopoljskoj bitci, i Filip je pokazivao dosta interesa za balkanske stvari i kad je počela papina akcija u korist balkanskih hrišćana on je poslao mudrog Bertrandona da ispita prilike na istoku. Bertrandon je proveo na Balkanu 1432/3. godinu i zapazio je na tom putu vrlo mnogo stvari. Sultan Murat II, koji je tad imao 28-30 godina, bio je omalen, gojazan, s tamnim licem i velikim krupnim nosem. Hvalili su ga da je imao dobru narav. Pijančio je rado, a u pijanom stanju bio je široke ruke. Imao je harem sa preko 300 žena i 25-30 mladića. Ovi su bivali "češće s njim nego li žene". U turskoj vojsci nalazi se i hrišćana, i to vazalskih i najamničkih odreda. Na sultanov dvor bio je došao bosanski knez Radivoj, da traži sultanovu pomoć protiv bosanskog kralja, "tvrdeći da ta kraljevina njemu pripada". Poslanstvo duke milanskog, kome se pridružio Bertrandon, tražilo je od sultana, da ustupi kralju Sigismundu Vlašku i Bugarsku do Sofije, Bosnu i Albaniju, ali je to sultan odlučno odbio. Na povratku iz Jedrena poslanstvo je videlo u bednom stanju hrišćansko roblje, koje je vođeno na prodaju, a na putu su sreli, u teškim lancima, 15 ljudi i 10 žena, koji behu zarobljeni u Bosni. U planinama, kojima su prolazili, bilo je dosta hajdučije, koja se u našim zemljama javlja od početka XV veka. Niš su našli razoren, a moravska dolina bila je "lepa, ravna, dobro naseljena ljudima i selima". Kruševac, s razrušenim gradom, nalazio se u turskim rukama, blizu tadašnje srpsko-turske granice. Despotova oblast, koja počinje od Morave, bila je, kao i ostala moravska dolina, lepa i naseljena. Ispod Stalaća, već razrušenog, Turci su držali 80-400 šajki, da bi mogli, u slučaju potrebe, brzo prebaciti vojsku i konje. Putovanje po unutrašnjosti Srbije bilo je naporno zbog velike šume i rđavih šumskih puteva. "Ali prema drugim šumskim i brdovitim zemljama, i tu su zemlje vrlo lepe i vrlo su dobro naseljene selima, i u svoj toj Rasiji ili Srbiji, što je jedno isto, ima svega što je od potrebe." Despota su našli u Nekudimu, u lovu. "Pomenuti rasijski despot bavi se u ovoj varoši zato što su oko nje vrlo lepa šumska mesta za uživanje i reke za svakovrsni lov, naročito sa sokolovima". Uza nj se tad nalazio jedan Turčin, koji beše došao od sultana s pozivom, da despot sa jednim sinom pošalje obavezni odred vojske. Taj je imao biti i opet upućen u Albaniju. Bertrandon pominje, da je despot već bio dao sultanu svoju kćer za ženu, što mi, na osnovu naših vesti, ne smatramo da je tačno. Tad je samo dao pristanak. Isto tako neće biti tačno, da je tada bila udata za grofa Ulriha Celjskog i druga kćerka despotova, nego je tada stvar bila ugovorena. Uz despota se u Nekudimu nalazilo u taj mah dosta njegove vlastele "s dugom kosom i velikom bradom", jer je tu bilo stiglo poslanstvo bazelskog sabora, episkop Antonije i Albert de Krispis, magister teologije, koje je putovalo za Carigrad i imalo da dovrši pregovore oko crkvene unije. Obavešteni ljudi pričali su putniku o bogatstvu rudnika Novog Brda, o kojem su se širili glasovi na mnogo strana. "Tu se kopa srebro i zlato zajedno, i odatle se vuče 200.000 dukata na godinu. I da nije toga, mislim da bi despot do sad bio isteran iz njegove zemlje Rasije". Sigismund je, veli, darovao despotu više gradova u Ugarskoj, koji mu donose na 50.000 dukata prihoda, "da ga načini svojim čovekom". "Ali on opet više sluša sultana nego cara". Veoma je zanimljivo Bertrandonovo kazivanje o tadašnjem Beogradu, čiji zapovednik beše raniji dubrovački podanik Matko Talovac. Jedan deo gradske posade behu nemački najamnici. "Za ljude iz Srbije rekoše mi", tumači pisac, "da se u grad nikako ne puštaju zato što su turski podanici i Turčina slušaju; a Ugri su nepouzdani i Turaka se toliko boje, da ne bi smeli čuvati mesto i sačekati Turčina i svu silu njegovu, kad bi na grad udario".

Despot je vodio politiku, koja je imala biti prijateljska na obe strane, i prema Turcima i prema Mađarima. On je želeo da Srbiji obezbedi mir, ma i pod vrlo skupu cenu. Od Turaka je zazirao svakako više, jer je dobro video da kod njih prevlađuje ofanzivni duh, a da su Mađari više u stavu odbrane. Njegovu dvostruku politiku ne karakteriše verovatno ništa bolje nego udaja njegovih kćeri na dve sasvim protivne strane. Brakovi ti bili su čisto politički. Despot je preko njih hteo da uhvati veze sa pravim licima i Turske i Ugarske, a uspeo je udomiti obe kćeri zahvaljujući svom ogromnom bogatstvu i mirazu koji je uza njih dao. Naročito se za sultana priča, da je tražio i dobio velik novac. U dosta smušenoj i orientalski obojenoj hronici Ašik paše Zade priča se, kako "Vuk oglija (t. j. Vuković) posla darova preko mere mnogo". Prva je bila udata Katarina 1433. za grofa Ulriha Celjskog, koji je bio bratić Varvare, žene kralja i cara Sigismunda, a sin moćnog Hermana II. Mara je data, po svoj prilici, u proleće 1434. sultanu Muratu.

U zimu, 9. decembra 1437., umro je mađarski kralj Sigismund koji je pola veka moćno i često presudno uticao na sudbinu Srbije i Bosne. Njegova osnovna politička linija bila je, da te dve države čvrsto veže za sebe i Mađarsku, ne dozvoljavajući im nikakve poteze samostalnije spoljašnje politike. S početka je to činio zbog samoodržanja, u borbi s napuljskim protivkandidatom, i u težnji da te zemlje ne izgubi i da se one ne ojačaju na mađarski račun. U drugom periodu, posle pojave Turaka, on je to činio radi mađarske sigurnosti. U tom pogledu bio je do kraja dosledan i uporan, ponavljajući udarce do protivničke iznemoglosti. U pojedinačnim njegovim potezima bilo je često brzine i plahovitosti, ponekad i nešto avanturističkog, ali uvek puno samopouzdanja. Osetna je šteta, što se bio zapleo na više strana i trošio snagu i na neke problematične podvige, pa nije mogao da usredsredi svu pažnju i svoju dosta veliku moć na pitanja Balkana. Ne samo radi balkanskih naroda i država nego u sopstvenom interesu Mađarske. I kad je sagledao tursku opasnost u pravoj meri on se nije sav dao na to, da je parališe ili suzbije što dalje; a dok je to sagledao turska snaga bila je uzela toliko zamaha, da se više nije dala oslabiti naivnim viteškim potezima i udarcima spremanim na mahove. Turci su, po Bertrandnovu pričanju, govorili pred kraj Sigismundove vlade sa prezirom o mađarskoj borbenoj snazi. U godini njegove smrti provalili su oni, s Vlasima zajedno, sve do Sibinja. Da im se osveti, naredio je stari kralj jedan od onih svojih brzih demonstrativnih upada u Srbiju. Mađarska vojska, sastavljena ne samo od Mađara, nego i od Poljaka i Čeha, prešla je 19. juna 1437. Dunav kod Požežene i prodrla duboko u Srbiju. Vodio je Janoš Marcali, jedan od ponajboljih vojskovođa Sigismundovih. Za tri dana stigla je mađarska vojska do Stalaća i popalila turske šajke pod njim, a sjutri dan je prodrla u Kruševac i zapalila i njega. Sam Sigismund izrečno je pohvalio bana Franka Talovca, koji je pošao "da popali i uništi grad Kruševac" što je to izvršio. Odmah potom počeli su Mađari povlačenje i već 27. juna nalazili su se prema Kovinu. Od takvih demonstrativnih pohoda, koje su vršili i Turci i Mađari, stradala su u stvari ponajviše samo naša područja ili oblasti naseljeni našim življem. Od njih nije bilo nikakvih pravih vojničkih koristi, niti su takvi pohodi mogli ma šta izmeniti u stanju snaga i odnosa. Pred sam prelazak mađarske vojske u otadžbinu stigla je turska potera iz Vidina. U borbi, koja se razvila na Godominskom polju kod Smedereva, turska vojska bila je potučena sa osetnim gubicima. Ogorčeni Turci opustiše okolinu Smedereva, kriveći Srbe da su bili u sporazumu s Mađarima. Ta optužba doprla je i do sultana. U Jedrenu se verovalo, da Mađari ne bi smeli vršiti takve pohode duboko po Srbiji da nisu imali nekih tajnih sporazuma sa Srbima. Da bi ga ublažio despot je morao predati Turcima braničevski kraj, da bi oni mogli vršiti neposredniji nadzor nad mađarskim kretanjima uz dunavsku liniju.

Kralja Sigismunda nasledio je njegov zet, austriski vojvoda Albreht Habzburški. Ova promena dala je, među drugim stvarima, povoda Turcima, da se odluče na krupnije korake. Oni su znali, da će u Mađarskoj morati doći do izvesnih razmirica, pošto novi kralj nije bio prihvaćen od svih krugova u zemlji, pa su hteli da iskoriste te njihove unutrašnje sukobe. U isto vreme, krajem 1437. god., behu otišli vizantiski car Jovan VIII i patriarh Josif sa velikom pratnjom u Italiju, da pregovaraju s papom o crkvenoj uniji i da, u isto vreme, traže i pomoć zapadnih hrišćana za borbu protiv Turaka. Ti pregovori otegli su se više od godina dana i doveli su 6. jula 1439. do svečanog proglašenja spajanja istočne i zapadne crkve u fjorentinskoj katedrali. Turci su bili obavešteni o toj stvari i znali su joj dobro politički značaj. S toga su odlučili da napadnu Mađarsku kao glavnu silu, koja im je mogla praviti smetnje. S njom zajedno rešili su da raščiste situaciju i u Srbiji, znajući da bi i despot u duši bio na strani hrišćanske lige i jer su im bili sumnjivi njegovi odnosi sa Mađarima.

Kralj Albreht je, odmah posle krunisanja, požurio u Češku, da tamo suzbije jaku opoziciju protiv sebe i da onemogući svog protivkandidata Kazimira, brata poljskog kralja. U Češkoj on se zadržao više od godine dana, ne obraćajući, prirodno, dovoljno potrebne pažnje južnim granicama. Turci su to iskoristili i 1438. god. ušli u Erdelj, pustošeći ga. Druga turska vojska operisala je u istočnoj Srbiji, gde je osvojila Borač i Ravanicu. Treća vojska prodrla je u Bosnu sve do Jajca. Ali to još nisu bili pravi vojnički podvizi, nego više smeli izvidnički zalet. Pravi napad došao je s proleća 1439. god.

Velika turska vojska, pod vođstvom samog sultana, krenula je krajem aprila 1439. na Srbiju. Despot nije uspeo da razuveri sultana u njegovim sumnjama, a nije pristao ni da se pridruži njegovoj vojsci, ni da joj kroz Srbiju dozvoli nesmetan prolaz. Srbi toj vojsci nisu mogli odoleti; održali su se, u prvi mah samo Novo Brdo na jugu, i Smederevo na severu, koje je branio despotov sin Grgur i Toma Kantakuzen. Na Srbiju je, kao turski vazal napao i Stepan Vukčić i oplenio je neke njene jugozapadne oblasti. Tom prilikom pala je u turske ruke i Srebrenica. Despot pređe za to vreme u Ugarsku da traži pomoći s uverenjem da je treba dobiti pošto je stradao zbog nje.

Kralj Albreht pokazivao je doista volje da se odazove, ali je imao mnogo teškoća sa nezadovoljnom vlastelom u Mađarskoj, koja je nalazila da je sad najpogodniji čas da traži ograničenje kraljevske vlasti i suzbijanje nemačkog uticaja. Mađari nisu čak dopustili ni da kralj pozove u pomoć nemačke kneževe braneći se tim, da su oni sami dovoljno jaki za odbranu protiv neprijatelja. Kralj s toga, osećajući da nema korena u zemlji, morade ostati pasivan. Sa nešto malo vojske stajao je neko vreme u blizini Titela i Slankamena, ne pružajući teško ugroženom Smederevu nikakve pomoći. Posle tromesečne opsade Smederevo je palo 18. avgusta. Od srpskih oblasti ostala je slobodna samo Zeta, koja nije bila na putu Turcima. Ašik pašina hronika beleži, da je, posle ovog pohoda, od silnog plena "u Skoplju prodavan dečak od četiri godine za 20 aspri".

Malo iza srpske katastrofe umro je, sasvim iznenada, i kralj Albreht, 27. oktobra 1439. Mađarska je zbog toga upala u novu, i još težu krizu i bila je jedno vreme potpuno isključena iz svakog računa za vojničke podvige većeg stila. Za presto se javljalo više kandidata. Despot Đurađ ozbiljno je pomišljao, da njegov najmlađi sin Lazar postane mađarski vladar, tako, što bi se oženio Albrehtovom udovicom. Kraljica je odbila tu kombinaciju kao nemoguću već zbog verskih razloga; ali je divno čudo kako je Đurađ mogao poverovati da bi na to pristali mađarski baroni i visoki katolički klir. Izbor je konačno pao na poljskog kralja Vladislava III, mlado momče sa nepunih petnaest godina. U isto vreme kraljica je rodila i sina Ladislava Posmrče, koji je kasnije imao da naslede dedovu i očevu krunu. Između pristalica dva Ladislava nastale su duge prepirke kome od njih upravo pripada vlast i te prepirke pretile su da se izvrgnu u opasna neprijateljstva.

Murat II nije, naravno, dao čekati na se. On je u proleće 1440. pao s vojskom pod Beograd, a u isto vreme uputio je svoje čete da haraju po Bačkoj i Banatu. Iz same Mađarske nije se moglo ničem nadati. Beogradska posada, ipak, hrabro je izdržala opsadu od punih šest meseci zahvaljujući tome, što joj Turci nisu mogli preseći sve veze preko vode i zahvaljujući primitivnom puškama. U jesen sultan je morao da se povuče. Njegova vojska ugrabila je, međutim, preko Save i Dunava bogat plen. "Za jedne čizme su prodavali jednu robinju. I ja ubogi sam za 100 aspri uzeo jednog divnog mladića", beleži Ašik paša Zade.

Kad je pobegao u Zetu despot je i tamo našao veoma nepovoljnu situaciju. Stepan Vukčić, kao veran turski vazal, iskoristio je nezgode turskih neprijatelja i na istoku i na zapadu. Na zapadu je osvojio grad Omiš i oblast Poljica, jer mesne mađarsko-hrvatske vlasti, zbog pometenosti u Mađarskoj, nisu dobile nikakve pomoći. Na istoku počeo je osvajanja u Zeti polažući pravo na tu oblast kao muž Jelene, kćeri Balše III. Pridobio je za sebe porodicu Crnojevića, najmoćniju u Crnoj Gori, koja se odavno odmetala i od despota Stevana i od despota Đurđa. Despot je ponudio Dubrovačkoj Republici da zajedno suzbiju Stepana, ali Dubrovčani nisu pristajali ni na kakve kombinacije na toj osnovi. Da deluje na Dubrovčane i valjda da bolje iz blizine posmatra Stepanovo kretanje došao je despot sredinom aprila 1441. u Dubrovnik na duži boravak.

Dubrovačka Republika je znala, da će despotov dolazak biti rđavo primljen na Porti i da će s toga sigurno imati izvesnih neprilika, ali je ipak otvorila vrata svog grada obeskućenom starom prijatelju. Taj časni primer gostoljublja postao je jedna od najponosnijih stranica njihove istorije i njihovi docniji pisci, s Gundulićem na čelu, s pravom su slavili taj postupak svojih prethodnika. Čim se saznalo da se despot bavi u Dubrovniku počeše pretnje s turske strane. Čak stiže i jedno posebno tursko poslanstvo da protestuje. Osećajući opasnost Dubrovčani 27. maja rešiše, da traže vojne najamnike u Apuliji i da osiguravaju svoje granice. Porta je pozvala i vojvodu Stepana Vukčevića da opomene Republiku, pa da, ako to ne pomogne, izvrši i napad. Oko 20. jula poručio je Stepan u Dubrovnik, pošto je otezao da pribegne sili, da će morati izvršiti naredbe i početi neprijateljstva. Videći kakvoj se opasnosti izlaže grad zbog njega stari despot je odlučio da se sam povuče i oko 25. jula napustio je grad. Praćen od dve oružane dubrovačke lađe on se krenuo preko Senja u Mađarsku.

Razdraženost Turaka protiv despota bila je u ovo vreme veoma velika. Sultan se, izgleda, nije nadao, da će stari despot pokazati toliko nepopustljivosti. Kolika je bila njegova ljutina vidi se najbolje po tom, što je oba despotova sina, Grgura i Stevana, dao okovati i 8. maja 1441. oslepiti. Jedan izvor kazuje izrečno, da "sestra njihova sultanka nije im mogla ništa pomoći"; sultan je, na njeno navaljivanje, izdao istina, naređenje, da ne budu oslepljeni, ali je ta njegova milost stigla suviše kasno. Nesrećnici su bili optuženi radi veza, koje su pismima održavali s ocem. Mađarima je despot bio sumnjiv radi veza s Turcima, a u Turskoj despotovi sinovi stradaju radi veza sa ocem i Mađarima. To je bio tragični lični udes despotove politike, koja je išla za tim da Srbi, koliko mogu, ostanu neutralni, ne opredeljujući se sasvim ni za jednu ni za drugu stranu.

Posle dugog i junačkog otpora palo je, najzad, 27. juna 1441. god. i Novo Brdo. Kad je iza toga Stepan Vukčić ušao u Zetu i zauzeo tamošnje preostale despotove posede, katastrofa srpske države bila je potpuna. U taj mah ona više nije postojala. Stari despot, čija aktivnost posle svih obrta sreće i u tako visokim godinama izaziva pravo divljenje, nije ipak klonuo. Kad mu je postalo jasno, da u Zeti i Dubrovniku ne može postići ništa, a da na Mlečane ne vredi računati, rešio je, da se pokori kralju Vladislavu. Mađari su bili u taj mah jedini, koji su imali razumevanje za tursku opasnost i sopstvenih računa da je pokušaju otkloniti. Mađarski unutrašnji neredi behu se već prilično slegli pošto je opozicija bila vojnički skrhana. Kralj Vladislav je i sam došao na misao, da mora protiv Turaka preduzeti energičnije mere, a tu su mu misao preporučivali i mnogi prijatelji iz zemlje i sa strane. Zajednička mržnja na Turke približila je kralja i despota. Kao glavni činilac ratobornog raspoloženja kod Mađara javlja se Janko Hunjadi, kraljev najači oslonac i u unutrašnjoj i u spoljašnjoj politici.

Za vreme ovih krupnih događaja na istoku izvršene su izvesne promene u Bosni. Sudbina despota Đurđa bila je zabrinula i kralja Tvrtka. Pošto se opredelio za Mađare bilo je prirodno da očekuje tursku osvetu. S toga je krajem 1440. god. zamolio Mletačku Republiku da može negde na njihovom području, u slučaju potrebe, skloniti svoje imanje i doći i sam sa porodicom u njihovu zemlju. U isto vreme on je ponudio Mlečanima da uzmu bosansko kraljevstvo i zavladaju s njim kako hoće, javno ili tajno. Dotle, molio je za dozvolu da može iz njihovih gradova izvoziti oružje i druge ratne potrebe. Očevidno je, da se od Mađara u taj mah, nije ničem nadao; toliko mu se njihovo stanje učinilo bez poverenja. Mlečani su na tu ponudu odgovorili 21. februara 1441. ovako: kao svog poštovanog brata oni će ga, razume se, primiti s porodicom i imanjem gdegod htedne doći i daće mu sva pismena jemstva koja su u običaju. Dozvoljavaju mu isto tako i izvoz oružja. Što se tiče ponude da prime samu Bosnu oni su odgovorili vešto i zaobilazno. Ponuda ta potekla je iz kraljeve ljubavi i poverenja prema Mlecima i oni su mu veoma zahvalni na toj pažnji, ali je njihova želja da se kralj sam održi u zemlji i na vlasti. Kraj hrišćanske ofanzive nije dočekao. U leto 1443., zabrinut za razvoj događaja, on je uzeo iz blagajne Dubrovačke Republike sve svoje srebro, 10.300 litara, koje je tamo držao. Umro je u jesen, sredinom novembra, te godine, bez neposrednog muškog naslednika. Presto je dobio sin kralja Ostoje Tomaš, jedan od bosanskih vladara nešto veće vrednosti.

Za ovo vreme Stepan je u proleće 1443. napao Zetu, uz pomoć Turaka iz Albanije. Stepan je postigao dosta uspeha pridobivši na svoju stranu Paštroviće i dosta Zećana, ali je u junu izgubio Bar.

Pitanje popunjavanja bosanskog prestola prošlo je bez težih spoljašnjih kriza. Herman Celjski, kome je kralj Tvrtko II bio namenio presto umro je pre njega, a Hermanovi naslednici nisu mogli da se nametnu sami, znajući da bi u narodu bili rđavo primljeni. Mađarski kralj, koji bi, možda, da je hteo, mogao da im pomogne, nalazio se baš u ovo vreme u punoj borbi s Turcima, koja ga je zauzela svega i u kojoj je, posle, i zaglavio. A sem toga nije mu išlo ni u račun da pojačava moć svojih protivnika. Jedini pretendenti behu sinovi kralja Ostoje, Radivoj i Tomaš. Njih su katolički krugovi smatrali kao nezakonite, pošto im se otac oženio po drugi put za žive prve žene. Radivoj se odavno otimao za krunu, ali, iako je imao ranije pomoć Turaka, nikad mu nije pošlo za rukom da dobije više značaja. On se, istina, nazivao kraljem, imao je svoj dvor, i javljao se s vremena na vreme svojim porukama u Dubrovniku, ali ga tamo nisu uzimali mnogo ozbiljno. Tomaš se dotad manje isticao, ali po svojim diplomatskim sposobnostima stajao je svakako iznad brata. Njega je sam Tvrtko odredio kao naslednika i Tomaš je odmah, po njegovoj smrti, uzeo vlast. Radivoje je pokušao da ga omete, ali nije uspo. Izvesni sukobi, koji su izbili tim povodom, prošli su bez težih potresa.

Glavni vođa opozicije protiv novog kralja bio je vojvoda Stepan Vukčić. Tomaš je odmah prihvatio borbu s njim; naravno, najpre s toga što je ustao protiv njega, a zatim što se Stepan držao s Turcima. Posle hrišćanskih uspeha u jesen 1443. Tomaš se sasvim opredelio za hrišćansku ligu; njena stvar izgledala je da stoji ne može biti bolje. Ta promena u držanju Bosne primetila se odmah na mađarskom dvoru i naglašavana je kao očigledan rezultat uspeha. U borbi Tomaš je postigao izvesne uspehe, jer su u isto doba ratovali protiv Stepana i Mlečići napadajući Omiš i Poljica. Tomašu se pridružio i sin vojvode Radoslava, Ivaniš Pavlović. U proleće 1444. kralj je sklopio i formalni savez s Mlečanima protiv Stepana i poseo je nešto zemljišta oko donje Neretve. Više uspeha imao je na istočnoj strani i protiv Turaka i protiv Stepana, zahvaljujući i dobroj meri pomoći Pavlovića. Sredinom maja oteo je od Turaka grad Srebrenik. Požurio se da ga uzme pre nego bi u nj ušla despotova vojska. Kako je despot bio saveznik mađarski Tomaš se potrudio da objasni svoj postupak i na mađarskom dvoru. Njegov glavni zaštitnik tamo bio je glavom Janko Hunjadi. Njemu je Tomaš 3. juna te godine izdao jednu povelju punu priznanja. U njoj kralj priznaje, da ga je na bosanskom prestolu utvrdio kralj Vladislav na zauzimanje i preporuku Hunjadijevu. Priljubljujući se s toga potpuno uz moćnog mađarskog magnata, Tomaš se zakleo na službu i vernost mađarskom kralju, a Janku se zarekao da će mu biti i ostati veran prijatelj. Kao znak svoje odanosti on će Janku davati svake godine po 3.000 zlatnih fiorina. Tako je bosanski kralj postao, u neku ruku, ne samo vazal mađarske krune, nego i njenih velikaša.

Učvrstivši se kod Mađara Tomaš je hteo da popravi svoj položaj i u zemlji. Protivnici njegovi smatrali su, da on kao "nezakoniti" sin nije dostojan krune. Kako je, uz to, bio oženjen ženom iz puka nije imao potrebnog oslonca kod vlastele. Na koga se on sve oslanjao u prvo vreme ne znamo sasvim pouzdano; Ivaniš Pavlović prišao mu je iz stare porodične mržnje na Kosače i Stepana naročito. Da bi stekao novih prijatelja, a naročito da bi pridobio katoličko sveštenstvo i papsku kuriju Tomaš je u leto 1444. primio njihovu veru. Malo potom sporazumeo se potpuno i sa Dubrovčanima.

Janoš Hunjadi, ili u srpskim narodnim pesmama poznatiji Sibinjanin Janko, bio je vlaškog porekla, sin jednog plemića Vojka, kome je kralj Sigismund 1409. god. poklonio grad Hunjad. Mladi Janoš služio je jedno vreme u vojsci despota Stevana, pa je posle despotove smrti došao kralju Sigismundu. Bio je sav vojnik. Njemu se upisuje u zaslugu da je znatno razradio vojničku organizaciju Mađarske, koju je kralj Sigismund izvodio poslednjih godina svoga života. Njega je 1441. god. postavio kralj Vladislav za zapovednika južne granice sa sedištem u Beogradu, koji su Turci i te godine bezuspešno opsedali. Čim je došao na svoju novu dužnost Janko je postao aktivan. Već u jesen 1441. izvršio je on jedan zalet duboko u Srbiju i potukao je vojsku namesnika Isa-bega, koja je htela da mu preseče put i otme plen. Da bi mogli pratiti kretanja Mađara oko Beograda podigli su Turci 1442. god. na Avali grad, sa koga se imao širok pregled cele oblasti sve do Dunava.

Od te godine počeše se sve češće i sa više strana dizati glasovi, da je potrebno obrazovati jednu veliku hrišćansku ligu protiv Turaka. Naročito su bili aktivni Jovanovci s Rodosa, ugrožavani od Muslimana iz Egipta. Oni su zazivali u pomoć papu i zapadne sile moleći ih da ne dozvole propast hrišćana. U tom smislu izjašnjavala se i Dubrovačka republika, predlažući ne samo zajedničku odbranu, nego i zajednički napadaj, i to i sa kopna i sa mora. Pomoć je stalno tražila i Vizantija. Usled građanskog rata, koji je nastao zbog dinastičkih spletaka, Carigrad se u proleće 1442. nalazio u ozbiljnoj opasnosti. Papa je smatrao za svoju dužnost da pomogne prijatelje, koji mu nedavno behu priznali vrhovnu duhovnu vlast. I pregao je sa svim svojim autoritetom, da se hrišćanski savez ostvari. Odlična pomagača našao je u rečitom i oduševljenom kardinalu Julijanu Cezariniju. Ovaj energični čovek uspeo je, da tokom 1442. god. potpuno utiša sve protivnike u Mađarskoj i da tamo rasplamti ratnički duh.

Da Cezarini postigne potpun uspeh doprineli su i sami Turci. Jedna njihova vojska pod vođstvom bega Mezida, beše prodrla preko Vlašek u Erdelj do Moriša, gde je porazila Hunjadija, koji je uskoro skupio novu vojsku, koju su sačinjavali seljaci iz Đulafahervara i Hunjadi ih je u martu 1442. presreo i sasvim razbio. Drugu pobedu odneo je Janoš u septembru na Jalosinici, u Vlaškoj, pobedivši samog rumeliskog beglergeba Šehabedila, koji je vodio na 80.000 vojske. Te dve pobede silno digoše duh kod Mađara. Hunjadi postade proslavljen vitez i nada hrišćanstva. Naše narodne pesme slave ga skoro kao kakva našeg junaka. Svi ljudi od akcije behu stekli uverenje, da ove turske poraze treba iskoristiti do kraja i proširiti uspehe. Sam sultan, iznenađen prvim porazom i zauzet borbom s Karamanima u Maloj Aziji, požuri da sklopi mir. Već u julu nalazio se njegov poslanik u Budimu. Ali bez uspeha. Despot svojim ličnim uticajem i novcem, kardinal Cezarini i Hunjadi sa ratničkom strankom pretegoše. Oni su hteli bezuvetan nastavak rata, smatrajući sultanovu ponudu kao znak slabosti. Papa Evgenije je proglasio krstaški rat protiv Turaka već 1. januara 1443. godine, a 28. jula objavio je oprost grehova svima, koji budu štogod doprineli za rat protiv Turaka, a Vladislava je proglasio braniocem vere. Posle mađarske pobede u Vlaškoj uputi papa o novoj godini 1443. novu bulu saopštavajući, da za pobedu hrišćanske stvari žrtvuje petinu svojih prihoda. Krajem februara 1443. mađarski sabor u Budimu donese odluku, da se počne velika ofanziva, koju će voditi sam kralj. Kad maja meseca stigoše glasovi o turskim porazima u Maloj Aziji i kad se čak pronela vest, da je sultan, poražen, umro na nekom ostrvu, stvar osetno krenu na bolje. Hunjadi je postao toliki optimista, da je u jednom pismu despotu izricao nadu, kako Turci, uplašeni glasovima da na njih ide vojska od 30.000 konjanika, neće smeti ni da sačekaju krišćane, nego će, ostavljajući gradove i sva dobra, nagnuti preko mora. „Turska država nikad nije bila tako stešnjena i očajna kao što je sad“, kazivalo je to pismo s puno uverenja.

Krajem juna 1443. izdate su prve naredbe, da se hrišćanska vojska upućuje prema Beogradu, a sam kralj krenuo je na jug meseca septembra. S njim su išli despot i Hunjadi. Za despota se priča, da nije žalio sredstava da bi samo skupio što više i što bolju vojsku. Broj ratnika cenio se na 25.000 konjanika i strelaca. S hrišćanima pristade i vlaški vojvoda Drakul, koji se beše odmetnuo od sultana. Sam kralj je krenuo iz Budima već 9. avgusta. Krajem septembra ili početkom oktobra prešla je hrišćanska vojska Dunav kod Beograda i stavila se pod vođstvo iskusnog despota. Uz despota je bilo oko 8.000 srpskih boraca, a pridružio mu se i srebrenički vojvoda Petar Kovačević sa 600 konjanika. Napredovanje je, sa velikim oduševljenjem, išlo veoma brzo. Hrišćanska avangarda od 12.000 konjanika, koju je vodio Hunjadi, porazila je 3. novembra Turke u polju ispred Aleksinca i Niša, omevši im tu koncentraciju vojske. Ovaj poraz silno je zbunio Turke i na bojnom polju i u zaleđini. Oni zadugo posle toga nisu bili sposobni za veći otpor. 1. decembra Sofija je bila pala u hrišćanske ruke, a prodiranje se nastavilo i dalje. Međutim, pred dobro utvrđenim klancima Srednje Gore moralo se stati, jer su Turci kod Zlatice, 12. decembra, spremili snažan otpor, koji nije razbijen u boju, 15. decembra. A. Iširkov misli, da je do hrišćansko-turskog sukoba došlo pred Mominom Klisurom, preko koje su hrišćani mislili da zaobiđu jake turske položaje u Trajanovim Vratima. Zbog zime, koja je nastala, i nezgodnog snabdevanja, i ovog otpora hrišćani su prekinuli dalju ofanzivu i 16. decembra, počeli povlačenje. Turci su pokušali da hrišćanima pri otstupanju zadaju što više udaraca, ali su kod Melštice, 24. decembra, i Kunovice, 2. ili 5. januara 1444. godine, pretrpeli ponovo teške poraze. Naročito je ovaj drugi bio osetan. Turci su ga pripisivali izdaji tesalskog zapovednika Turhan-paše, koji da je bio u vezi sa despotom.

Između saveznika izbile su povodom povlačenja velike nesuglasice. Despot je bio protiv povlačenja, naročito ako bude uzeo brži tempo. Bojao se, da se tim ne izgube i moralne i teritorijalne tekovine rata i da se ne da Turcima mogućnosti, da se bolje pripreme za borbe na tom istom području. On se sav zalagao, da vojska preko zime ostane bar u Srbiji. Odatle, pošto je svršila polovinu velikog posla, ona na proleće može nastaviti sa akcijom, pošto se ne mora sve počinjati iznova. On se obavezivao, da će se sam brinuti za snabdevanje vojske, a nudio je i 100.000 dukata novčane potpore. Hteo je da na svaki način zadrži tek oslobođenu Srbiju. Ali Mađari, izmoreni i istrošeni, i sa duhom kondotjera, koji su posle svršenog posla hteli odmora, nisu nikako pristajali na to. Oni pohitaše da se vrate u Mađarsku. Krajem januara 1444. cela vojska, s kraljem i despotom, skupila se u Beogradu i oko njega i odmah prelazila dalje, a kralj se već u februaru nalazio u Budimu.

Hrišćanska pobeda izazvala je mnoge nade u balkanskih naroda. Neki od njih digoše se na oružje. Novobrđani digoše ustanak, ali biše brzo savladani. Nešto više uspeha postiže, u Albaniji, smeli Skender-beg (Đurađ Kastariot). U njemu, rano poturčenom, bilo se već ranije probudilo staro versko, a donekle i narodno osećanje. Ostavivši Turke i islam on se bio vratio u svoje albanske planine. Sada, na glas o pobedi hrišćana, on, sa svojih 30 000 vojnika, zauze Kroju i poče ogorčenu, i uglavnom uspešnu, borbu protiv Turaka. Skender-begovi uspesi su izazvali čuđenje u hrišćanskom svetu. Brat vizantiskog cara, despot Konstantin Dragaš, predavši regentstvo u Carigradu bratu Teodoru, poče oslobađanje Moreje, a u isto vreme izbi ustanak i u Tesaliji. Izgledalo je jedno vreme, da je ceo Balkan ustao protiv Turaka i da neće trebati mnogo, pa da se evropska Turska potpuno potpali. Ali je osnovni preduvet za to bio taj, da se početa akcija razvija s planom, u dugom dahu, a da ne dobija karakter improvizovane ekspedicije, koja pored svih privremenih uspeha, nije mogla izmeniti opšteg položaja.

Konstantin je, ubrzo potom, osvojio veći deo Moreje sa središtem u Mistri. Njegovo pravo delo bila je ponovna izgradnja Heksamilonskog zida na Istmosu, koji su Turci razorili 1423. godine. Jovan se 1443. godine probio u srednju Grčku i osvojio Atinu i Tebu. Knez Atine, Nerio II Akijuli, koji je do tad Turcima plaćao danak, morao je priznati vrhovnu vlast despota Mistre i plaćati mu danak.

U aprilu 1444. doneseno je na budimskom saboru rešenje, da se nastavi borba protiv Turaka, i to sa kopnenim snagama i sa flotom. I doista, 22. juna krenula je iz Mletaka flota od 16 galija, 8 papskih i 8 Republičinih, a dve nedelje docnije pošla je za njima i armada burgundskog duke. Ta je flota imala zadatak, da jednim delom sprečava prelazak turske vojske iz Male Azije u Evropu, a drugim da na Dunavu pomaže prelazak saveznika na tursko područje. Uz savezničke lađe imala se pridružiti i grčka flota, a papa je zvao hrišćanske države Balkana da sastave soju flotu.

Prošlogodišnja vojna i ove spreme, o kojima su se širile svakovrsne vesti, behu veoma uplašile sultana Murata. On s toga reši, da čim pre ponudi saveznicima mir, voljan na velike ustupke. Za posrednika izabra svoju mudru ženu Maru, despotovu kćer. Već u martu išao je jedan kaluđer preko Dubrovnika i Splita noseći Marine poruke ocu. Sultan je nudio da despotu povrati celu Srbiju kakvu je držao despot Stevan. Željan otadžbine, hoteći da Srbiji uštedi nova krvoprolića i pustošenja, koja joj ne bi donela ništa više od onog što se već nudilo, despot je brzo pristao na pregovore. Da bi za mir pridobio i Hunjadija, glavu ratničke stranke, despot mu je ustupio nekoliko svojih poseda u Mađarskoj. U Segedinu, 13. jula, zauzimanjem njih dvojice, bi sklopljen mir na deset godina. Po tom miru despotu bi povraćena Srbija sa 24 grada, među kojima behu Novo Brdo, Golubac i Kruševac. Sultan je pristao da plati 100.000 florina otštete i obavezao se uz to, da pomaže kralja Vladislava sa 25.000 vojnika u borbama protiv njegovih neprijatelja. Jedini ustupak učinjen sultanu bio je taj, da mu je Srbija imala i dalje plaćati stalni godišnji danak.

Nema sumnje, da je Hunjadi imao pravo kada je tvrdio, da se takvim mirom postiglo više i mnogo sigurnije, nego jednom neizvesnom borbom. Ali je nesumnjivo i to, da je ovaj mir bio potrebniji Turcima nego Mađarima, i da je presekao jednu veliku akciju. Segedinski mir je čisto delo despota Đurđa. On je želeo da čas pre vaspostavi Srbiju, držeći da je bolje primiti to što je već na dlanu od onog što tek ima neizvesno da dođe. On je video i naličje rada hrišćanske lige i izgubio je mnoge iluzije. Bio je i sit večitog pregovaranja, bogorađenja i svih spletaka, koje su pratile sve dotadašnje pregovore i spremanja. Njemu je, već ostarelom, bilo već dosta i krvi i rata. A, što je najglavnije, možda se nije ni nadao nekom presudnom uspehu znajući stanje u Ugarskoj, koje je bilo daleko od tog da bude čvršće građe od onog u Turskoj, ma kakve inače bile momentalne prilike u Muratovoj carevini.

Odmah po sklopljenom miru vratio se despot u Srbiju. Već 22. avgusta ušao je u Smederevo. Potrudio se odmah da povrati i Zetu. Mlečani nisu pristajali da ustupe ono što su bili prisvojili na Primorju. Branili su se, da su to osvojili ne od despota nego od vojvode Stepana, koji je bio turski pomagač i prema tom njihov zajednički neprijatelj. Stepan je, međutim, već u jesen 1444. imao sastanak s despotom i izmirio se s njim. Okružen sa svih strana neprijateljima, on je bar s despotom hteo da obnovi veze. Učinio je to, sem iz starih porodičnih obzira i ličnog poštovanja, još i s toga, što je znao da je despot, zbog Srebrenice, protivnik bosanskog kralja. Stepan je početkom 1445. god. vratio despotu ceo deo Gornje Zete s gradovim Medunom, koji je još držao u svojoj vlasti. Malo potom, na veliko iznenađenje Mlečana i Kotorana, pojavila se pred Novim flota aragonskog kralja, koja je došla na poziv Stepanov kao važna opomena za Mlečane.

Ovim mirom Turcima je samo ostala Bugarska, a Vlaška je došla pod vrhovnu vlast krune Svetog Stefana.

Međutim, među hrišćanima izbilo je veliko nezadovoljstvo protiv Segedinskog Mira. Nalazilo se, da je obustavljena jedna veličanstvena akcija, koja je u mašti pretstavljala sjajne uspehe za hrišćansku stvar. Tvrdilo se, da se upustio siguran plen. Krivica se svaljivala na despota, kome se prebacivalo da je bio nestrpljiv i sebičan i koji se jedini koristio pobedom. Među nezadovoljnicima glavnu reč je vodio borbeni i rečiti kardinal Cezarini, koji je razglasio vest da je sultan otišao u Malu Aziju da ratuje protiv karamanskog emira Ibrahima. Sa strašću srednjevekovnih hrišćanskih fanatika on je propovedao da se čim pre raskine mir. Data reč i zakletva jednom neverniku nisu trebali da vežu pravog hrišćanina grmeo je on, pozivajući se na autoritet crkve. Ratoborne poruke iz Italije i aktivna opozicija Cezarinijevih pristalica pokolebaše dvor da se, 4. avgusta, odluči na obnovu rata s Turcima. Despot se za to vreme uputio u Srbiju i nije se zalagao uporno, da spreči tu odluku. Na njegov glas ne bi se, uostalom, mnogo ni slušalo, jer je opozicija i udarala u glavnom na njegov uticaj pri miroljubivom rešenju. Našavši se u Srbiji on se rešio na neutralnost. S hrišćanima nije pošao, jer nije hteo da pogazi ugovor i jer nije želeo da i opet Srbija postane ratno područje, a sa Turcima nije mogao.

Istovremeno je u Helespont stigla hrišćanska flota da spreči povratak sultana iz Male Azije. Obnovu rata podržavao je vizantijski car.

Hrišćanska vojska stigla je 20. septembra 1444. u Oršavu i tu počela prelaziti Dunav. Kroz Srbiju se nije išlo. Jedno zbog despotova držanja, a drugo što se činilo, da je preko Bugarske neposredniji put za Carigrad. Hrišćanska vojska, većinom konjica, brojala je 16.000 ljudi, kojoj se kod Nikopolja pridružilo 4.000 Vlaha, pod vođstvom vlaškog princa Mirče. Hrišćanska vojska je na ovom putu osvojila Vidin (septembar), Suzmen (oktobar) i Porvadiju (6. novembar). Hrišćanima se ovde nije pridružio despot, a nije ni Skender-begu dozvoliti prolaz, kroz Srbiju. Za to vreme Vladislavu stigoše vesti da je sultan razbio hrišćansku flotu. Kod Varne je došlo do odlučne bitke 10. novembra. Sa brojnom nadmoćnošću Turci (u bici učestvovalo 100.000 Turaka) su strahovito porazili hrišćane i kralj Vladislav je na kraju bitke poginuo tako što su ga teško ranjenog Turci oborili sa konja i ubili, a njegov ubica je bio nagrađen. Pored Vladislava pogiboše i mnogi ugledni mađarski velikaši, među kojima i Kardinal Cezarini, kao i 2 biskupa. Spasao se Janoš Hunjadi sa malim brojem vojnika. Ovom bitkom Murat je utvrdio Tursku vlast na nekoliko vekova.

Jadni vizantijski car Jovan morao je sačekati pobednika sa čestitkama i počasnim darovima. Njegov brat Konstantin je, međutim, nastavio svoje osvajačke pohode u Grčkoj. On je ponovo osvanuo u Beotiji i proširio svoju vlast na Fokis i ostalu Grčku sve do Pinda. Činilo se da u poslednjem trenutku na drevnom helenskom tlu izrasta nova Grčka kao naslednica Vizantije, ali je smelog despota ubrzo stigla osveta pobednika iz Varne. Murat je 1446. godine s velikom vojskom upao u Grčku i ubrzo pokorio zemlje srednje Grčke. Vizantijski mu se despot uspeo suprotstaviti tek na Heksamilionskom zidu, ali turska topovska vatra razorila je i tu prepreku: 10. decembra 1446. Heksamilion je osvojen, a bitka je odlučena. Turci su u ovom pohodu opustošili vizantijske gradove i sela te odveli sa sobom 60 000 zarobljenika. Despotu je ipak zajamčen mir u zamenu za obaveze plaćanja danka, budući da je sultan morao ratovati protiv Skender-bega i Hunjadija.

Ponesen pobedom sultan je ljuto kaznio sve one, koji mu se behu zamerili. Uplašene jadranske republike, Venecija i Dubrovnik, pohitaše da opravdaju svoje učešće bacajući svu krivicu na papsku kuriju. Despot Đurađ ostao je pošteđen. Šta više, imao je i izvesnog uticaja na Porti. Dubrovčani, na primer, zahvaljuju samo njemu što je sultan 1447. god. sklopio s njima mir.

Na vesti o hrišćanskoj katastrofi pod Varnom bio se naročito uplašio kralj Tomaš. On se odjednom video osamljen, zamerivši se ne samo Turcima, nego i despotu i vojvodi Stepanu. Jedini naslon činilo mu se da može naći kod Mlečana. On je s toga i pokušao stupiti s njima u bliže veze. Nudio im je, pored produženja saveza protiv Stepana, neke gradove oko Poljica, a tražio je, u isto vreme, i konačišta kod njih u slučaju nevolje. Mlečani su mu obećali samo ovo poslednje, a ostalo su sve ljubazno otklonili bojeći se ma kakvih ugovornih obaveza, koje bi ih mogle dovesti u nove sukobe. Kralj se obraćao i papi, iako mu ovaj nije mogao pružiti stvarne pomoći. Na papskoj kuriji rado su prihvatali svaku "zabludelu ovcu", koja se vraćala u krilo rimske crkve, a naročito ljude na tako visokim položajima, kao što je bio Tomaš. Njega su želeli zadržati posebno još i s toga, da se jedan balkanski vladar nađe opredeljen više za stvar hrišćanske lige. Da pojača kraljev ugled papa Evgenije je 29. maja 1445. naknadno legitimisao drugi brak njegova oca. Tako Tomaš nije više mogao biti označavan kao "nezakoniti" sin. Drugim aktom papa je razveo kraljev brak sa ženom pučankom. Tim je Tomaš mislio popraviti svoj lični ugled kod plemstva; u narodu, međutim, samo ga je pogoršao. I ono proveravanje i ovaj neopravdani raskid sa ženom još više su otuđili narod od dvora, koji ni inače nije bio mnogo popularan, i tumačeni su samo na kraljevu štetu.

Na istočnoj strani kralj je s Ivanišem Pavlovićem bio prodro duboko u oblasti vojvode Stepana. U leto 1445. očekivalo se u Dubrovniku, da će njihove vojske preko Jasena izbiti sve do Trebinja. Pod njihovim pritiskom Stepan je 23. avgusta sklopio mir s Mlečanima odrekavši se i Omiša i Bara. Dobio je natrag samo svoje privatne posede u Mlecima, Zadru i Kotoru i isplatu takozvanih kotorskih dohodaka. Posle dužih pregovora izmirio se Stepan u maju 1446. i sa bosanskim kraljem. Ovoga su zabrinjavali turski uspesi i nesređeno stanje u Mađarskoj, a u velikoj meri bojao se i zbog pouzdanih vesti, da saveznik i zaštitnik Stepanov, kralj Alfonz Aragonski, po tradiciji napuljske kuće, postavlja svoju kandidaturu na upražnjeni mađarski presto i da misli sa Stepanova područja, sa Neretve i preko Bosne, uspostaviti veze sa Mađarskom. U Milodražu, 19. maja, došlo je do sastanka između kralja i Stepana. Da izmirenje bude što čvršće kralj Tomaš se oženio Stepanovom ćerkom Katarinom. Ovom vezom dobili su nesumnjivo obojica. Kralj je dobio kao srodnika najmoćniju ličnost tadašnje bosanske države, a Stepan je ovim potezom povratio sav svoj izgubljeni prestiž zbog poslednjih neuspeha. Njih dvojica, združeni, bili bi stvarni i moćni gospodari bosanske države.

Bili bi doista, ali nisu bili. Izmirenje između kralja i Stepana pokvarilo je odnose između Stepana i despota. Đurađ nije prežalio Srebrenice i za vreme borbi između kralja i humskog vojvode on je ponovo povratio. Bosanci su je zatim preoteli. Taj bogati grad ostao je stalno kao jabuka razdora između Bosne i Srbije i sav je obliven bratskom krvlju. Despot nije krio svoje neprijateljstvo prema Tomašu. Kad je početkom marta 1448. prodrla jedna poveća turska vojska u Bosnu i Hercegovinu sve do Neretve, korčulanski knez Petar Soranca javljao je u Mletke, da on misli kako je taj napadaj došao po želji despota Đurđa, "pošto su se nedavno pomenuti (despot i Stepan) u velike razišli". Turska vojska, koja je upala u Bosnu, razdelila se u dve grupe. Jedna je ostala da ratuje po Bosni, a druga je krenula protiv Hrvatske. Tursko ratovanje u Bosni trajalo je više od šest nedelja. Bojeći se da se Turci ne obrnu i protiv njega Stepan je napustio svog zeta i prišao despotu. U junu je između njih sklopljen i pismeni sporazum. Odnosio se, po svoj prilici, ne samo na Bosnu, nego i na Zetu, u kojoj se despot, sad pomagan od Skender-bega, još uvek nosio s Turcima. Udružena despotova i vojvodina vojska potukla je kralja Tomaša 16. septembra kod Srebrenice.

Vojvoda Stepan smatrao je, da se posle te pobede njegov položaj vidno izmenio na bolje i na više. Posle te pobede on se osetio kao moćniji i hteo je da to i obeleži. Vrativši se s tog bojnog pohoda on se proglasio hercegom od Sv. Save. Naziv hercega, koji je nekad nosio moćni Hrvoje, činio mu se odnekud veći od čina velikog vojvode, valjda zato što je bio neobičniji. Titulom "hercega od Sv. Save" Stepan je hteo da svoj novi čin veže za jedno veoma popularno ime narodnog kulta. Grob Sv. Save sa Mileševom nalazio se, doista, u njegovoj oblasti i bio je izuzetno štovan; tu se, kao što smo napred izložili, krunisao i Tvrtko I za kralja Bosne i Srbije. Ova titula imala je da stvori izvestan moralni prestiž njenom nosiocu. Stepan je, uz to, hteo da se njom istakne kao neka vrsta vladara i naročito kao samostalnija suverena ličnost. Tu titulu Stepan je uzeo negde oko 10. oktobra 1448. Naročit njegov poslanik beše opremljen u Dubrovnik, da to javi knezu i vladi. Dubrovačka gospoda rešila su 17. oktobra, da čestitaju vojvodi novi čin.

Početkom septembra 1448. prešao je Hunjadi, u nov krstaški rat protiv Turaka, s vojskom od 70.000 ljudi u Srbiju i pozivao despota da mu se pridruži. Despot mu je, preko svog "rizničkog čelnika", t. j. ministra finansija, Dubrovčanina Paskoja Sorkočevića, objašnjavao svoje uzdržavanje. Hunjadijeva vojska bila je, doista, velika i snažna, s većim delom konjice, ali je despot ipak sumnjao, jer je i turska snaga bila impozantna. Sem toga, on se od celog tog pohoda nije nadao nekoj većoj neposrednoj koristi za Srbiju. Oslobođenje od turskog pritiska vodilo bi ga u sve veću zavisnost od Mađara, koji su, isto tako, bili nepouzdani prijatelji. Držanje kralja Tomaša ne bi moglo biti onako prema despotu i Srbiji, da su Mađari hteli pokazati kako ne žele sukoba i slabljenja svojih prijatelja na izloženim mestima. Od pohoda na Varnu odnosi između despota i Mađara bili su uopšte osetno ohladneli. Despot je ovog puta otišao čak tako daleko, da je preko Sorkočevića obavestio sultana i o prelasku mađarske vojske i o njenoj snazi. Sultan Murat, koji se u to vreme nalazio pod Krojom u Albaniji, napustio je odmah opsadu tog grada i pošao u susret Mađarima.

Ljut što nije pridobio despota za savez Hunjadi je pustio svojoj vojsci, da se ponaša u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji. Ogromna vojska, sa 2.000 kola, imala je velikih potreba i njen prolazak, da su odnosi bili i srdačniji, ne bi bio izveden bez sukoba i tereta za stanovništvo. Mađarska vojska je prošla kroz Kruševac, odatle kroz Jankovu Klisuru (koja otad i nosi to ime) i Toplicu na Kosovo. Kad je 17. oktobra Hunjadi izbio na Kosovo zatekao je već tursku vojsku, još veću i bolje opremljenu, pod zapovedništvom samog sultana. Turci su jednim delom zaobišli hrišćane i udarili im s leđa. U najodlučniji čas bitke prešao je vlaški vojvoda Dan sa 8.000 svojih Vlaha iz mađarske u tursku vojsku. Ta izdaja prenela se, posle, u narodnom predanju, na prvu kosovsku bitku između Srba i Turaka. U strahovitoj borbi, koja je trajala tri dana, Mađari su bili potpuno potučeni. Izgubili su 17.000 mrtvih junaka. Među poginulima nalazio se i Hunjadijev sestrić, Janjoš Sekelj, u srpskim narodnim pesmama poznat kao Banović Sekula, hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac, i mnogi drugi. Pomen o toj pogibiji sačuvale su mnoge narodne pesme, a naročito dalmatinske bugarštice, a u srpskom narodu se i do danas održala uzrečica:

Stradao kao Janko na Kosovu.

Razbijena mađarska vojska pršte na razne strane. Neki dospeše u Zetu, a neki čak do Dubrovnika. Glavni deo bežao je preko Srbije. Despot je izdao naredbu, da se prosti begunci propuste, a da se na svaki način uhvati glavni vođa, sam Hunjadi, koga je činio odgovornim za sve štete. Kad je Hunjadi doista bio uhvaćen sproveden je u zatvor, u Smederevo. Danas nije lako utvrditi šta je iskusnog despota moglo opredeliti na taj nepolitički korak. Ma koliko da su bile velike štete koje su Mađari naneli Srbima još su mogle doći veće, ako se stanu svetiti i ako se prometnu u otvorene srpske neprijatelje. Ovakav korak nije odgovarao ni dotadašnjoj politici despotovoj, koji se trudio da se ne zameri ni jednoj ni drugoj strani, ni Turcima ni Mađarima. Ovim postupkom despot se, ipak, nije dodvorio Turcima, jer im nije izdao Janka i jer je nastavio pogađanja s Mađarima; a kod Mađara je, kao i kod mnogih zapadnih država, izazvao oštru osudu. U dalmatinskoj epici ostalo je o tom nekoliko tragova. Jedna bugarštica naziva čak despota "nevjerom" i daje na usta Hunjadijeve žene ovakav prekor na njegov račun:

On je meni Ugrin Janka u tamnicu postavio,
Koji ga je u potrebi dosta puta pomilovao,
A on njega pomilova tamnicom od Smedereva.

Ima pouzdanih podataka, da je to već ostareli despot učinio pod tuđom sugestijom. Kao vinovnici pominju se Sorkočević i njegov zemljak Damjan Đorđić. Sam Hunjadi tužio se Republici, "da su ta dvojica podjarivali zle namere između njega i despota, iz čega su proizašle najgore posledice i u samoj bitci kosovskoj i u Hunjadijevu zarobljenju".

Na glas o tom sastaše se odmah, krajem novembra, ugarski staleži u Petrovaradinu, da većaju kako da oslobode Hunjadija. Dvojica njihovih izaslanika, posle dužih pregovora, sklopiše u Smederevu ugovor sa ovim glavnim tačkama:

• da se zaborave sva stara neprijateljstva,
• da se Ugarska obaveže pomagati Srbiju protiv neprijatelja,
• da u buduće mađarska vojska neće prolaziti Srbijom sem po pozivu, odnosno Srbima u pomoć,
• za učinjene štete Hunjadi će platiti 100.000 dukata,
• da se despotu vrate svi njegovi posedi u Ugarskoj sem onih, koje će kao miraz dobiti despotova unuka Jelisaveta, jedinica grofa Urliha Celjskog, koja bi se imala udati za jednog Hunjadijeva sina. Taj budući zet ostao bi kao taoc kod despota sve dok njegov otac ne izvrši primljene obaveze.

Posle tog ugovora pušten je Hunjadi na slobodu i na sam Badnji Dan stigao je u Segedin, gde su bili na okupu zabrinuti mađarski velikaši.

Dubrovačkoj Republici, kao mađarskom vazalu, bilo je veoma neprijateno držanje Sorkočevićevo. Ona je, s toga, da umiri Mađare, izdala neredbu kojom zabranjuje svima svojim građanima, da od 1450. god., za tri godine unapred, nijedan od njih ne sme ići u misijama tuđih vladara, niti se pridružiti ma kojoj vojsci izvan despotovine. Ta mera je bila rđavo primljena u Smederevu i despot je, kao odgovor na nju, povisio carine dubrovačkim trgovcima po svojim rudarskim mestima i opozvao mnoge svoje povlastice dubrovačkoj trgovini. Sorkočevića je zadržao i dalje i upotrebljavao ga za poverljive diplomatske misije. Da pokaže koliko je polagao na njega dao je čak u zidine Smedereva urezati njegov grb.

U Mađarskoj se beše, međutim, stvorila dosta jaka opozicija protiv Hunjadija, koja je nalazila da je on glavni krivac za oba teška poraza Mađara, i kod Varne i na Kosovu, i da se njemu ne može dalje poveravati sudbina i čast mađarske vojske. Da bi mogao smiriti nezadovoljstvo u Ugarskoj i povratiti posrnuli ugled trebalo je Hunjadiju da se osigura od turskih napadaja. S toga posla posebno poslanstvo despotu, da ovaj posreduje kod sultana. Despotov plan bio je, da se sklopi mir na malo duži rok, bar na sedam godina; da za to vreme Srbija i Vlaška plaćaju sultanu polovinu danka, a Bosna ceo; i da se dozvoli stanovništvu tih Turcima vazalnih zemalja da održavaju s Mađarima privredne veze. Sem toga despot je želeo, da taj mir obuhvati i Vizantiju. Ako se ne bi htelo primiti da samo Bosna plaća ceo danak, despot je pristajao unapred da u toj tačci popusti, da ceo danak plaćaju sve tri pomenute države. Mađarski sabor odbio je u leto 1449. taj plan, nalazeći da unizuje ugled njihove države. Despot nije ulazio u dalja objašnjavanja, znajući da Turci, posle pobede, neće biti mnogo popustljivi, a vrlo verovatno se bojao, da i ne izazove njihovo podozrenje protiv sebe. Tim se despot ponovo zamerio Mađarima, koji su u svojoj uzbuđenosti posle tako krupnih nedaća bili naročito osetljivi.

U odnosu prema Vizantiji, s kojom je imao i porodičnih i privrednih veza, despot se trudio da bude ne samo ispravan nego i pravi prijatelj. Carigradski bedemi nose na dva mesta jasne pomene o tom, da je despot svojim sredstvima pomagao obnavljanje carigradskog zida, da bi ga osposobio za odbranu. Radio je to upravo u ono vreme, kad je odbijao da sudeluje u mađarskom pohodu, 1447/8. godine. St. Novaković je dao tačno objašnjenje za tu politiku.

Ne mogavši naći konačno spasenje srpske države u savezima preko Dunava, koji su u samom začetku grizle svakojake političke bolesti, sedi se despot bacio na poslednji bedem istočnog hrišćanstva. I on je pomagao da se taj bedem utvrđuje bez sumnje ne što je mislio da se može odbraniti, nego što je video da je tu bio početak i da će tu biti svršetak velike balkanske drame.

Na vizantiski presto došao je početkom 1449. god. Konstantin XI Dragaš, sin srpske plemićke i sa jasnim srpskim obeležjem u imenu, ali kao štićenik sultana Murata.

Da bi opravdao svoj poraz Janoš je jedan deo krivice prebacivao na despota. On je na nj bio kivan i radi onog zatočenja; i što mu još ni krajem 1449. god. ne beše vratio sina iz taoštva; i radi neuspelih pregovora za mir; i radi primljenih finansiskih obaveza. Želeo je s toga, da ugovor s njim raskine i da dobije razrešenje zbog položene zakletve. Mađarski sabor nalazio je, s njim zajedno, da je smederevski ugovor "iznuđen". Takvo mišljenje kazao je javno i papa Nikola V u svojoj buli od 12. aprila 1450., kojom je oslobodio Hunjadija od zakletve. Čim je na taj način dobio slobodne ruke Hunjadi je osvojio despotova dobra po Ugarskoj, a njegove je činovnike rasterao.

Protiv despota radio je i u mađarskim krugovima i na papskoj kuriji i bosanski kralj Tomaš, u nadi da bi ga mogao potisnuti s područja Bosne. On je otvoreno ustao protiv despotovih planova za mir s Turcima nalazeći da su upereni protiv Bosne. Izradio je kod Mađara, da jedan poseban sud ispita spor između njega i despota, tražeći da mu despot vrati što je bio uzeo. U Doboju, 11. novembra 1449., sklopio je, s tim u vezi, poseban ugovor s mačvanskim banom Janošem od Koroga, kojim se obavezivao na zajedničku defanzivnu borbu protiv Turaka i na odanost Hunjadiju i Mađarima. U Dubrovniku se s toga očekivao rat u Bosni u najskorije vreme. Mislilo se, da će ga početi herceg Stepan bilo neposredno protiv kralja, kao turski pristalica, ili posredno protiv njegovih ljudi u Humu. I Papa Nikola uputio je 26. januara 1450. pismo odanim velikašima, da priskoče u pomoć, ako ih pozove njegov legat u Bosni, biskup Toma. Atmosfera rata već je postojala. U leto 1449. beše otpočeo rat između Mletačke Republike i napuljskog kralja Alfonsa. Herceg Stepan je, kao saveznik napuljski, ušao u borbu, koju bi, verovatno, nekako izbegao, da su mu Mlečani hteli povratiti nešto od ranije prisvojenog zemljišta, što je on od njih tražio.

U martu 1450. pokušali su prijatelji da posreduju između despota i bosanskog kralja. Sam papa je ovlastio ostrogonskog nadbiskupa da deluje u tom pravcu. Ali bez pravog uspeha. Neprijateljstva su trajala i dalje, samo nisu uzimala oštriji oblik.

Za to vreme Balkan je stradao. Turska vojska koju je vodio sam sultan, beše pritisla Albaniju i dovela Skender-bega u vrlo težak položaj. Ali se on, pomagan od Mlečana, Dubrovčana i drugih hrišćana s mora i primorja, ovog puta održao, iako s mnogo žrtava. Njegova hrabrost napravila ga je veoma čuvenim u celom hrišćanskom svetu; malo je junaka imalo njegov glas. Ovo tursko ratovanje uticalo je, pa je u leto te iste, 1450., godine došlo do mira između kralja Alfonsa i Mletaka. Prvi je ugovorom o miru obuhvatio i Hercega kao svog saveznika, dok je Tomaš, kao neka vrsta posrednog saučesnika, potvrdio mir obema stranama. Uzalud su ostala i Alfonsova i Stepanova nastojanja, da Mlečani povrate Hercegovini Omiš. Naskoro posle sklopljenog mira, pod pritiskom javnog mišljenja, kralj Alfonso je radio na tom, da se stvori nov hrišćanski savez, u koji bi, pored njega, ušli i Mlečani. U taj savez on je krajem 1450. pozvao i Hercega.

U prvim godinama U prvim godinama Muratove vlade izbija ustanak šeika Džunejda, koji se širi na celu Anadoliju, gde se obnovio Karamanski emirat. Za vreme sultana Murata, širi se osmanski uticaj u Anadoliji. Godine 1443. sultan je bio poražen od strane Karamanskog emira Ibrahima i jedva se živ izvukao. Potom je morao sklapati nepovoljne mirovne sporazume u Evropi da bi se izborio sa neprijateljima u Aziji, pa čak je i abdicirao u korist svog sina Mehmeda, 1444. godine, i otišao u Magnesiju da bi mogao da se obračuna sa Karamanima i imao je uspeha.

Posle ovoga se u Evropu vraća nešto snaga, koje je Murat poveo sa sobom u Aziju, da bi zaustavio dalje prodore Karamana, posle onog kobnog poraza 1443. godine.

Muratova vladavina smatra se presudnom za budućnost Osmanske države.

Murat je bio mecena umetnosti, pa je za vreme njegove vladavina Osmansko carstvo bilo centar Kulture.

4. februara 1451. godine umro je sultan Murat II, a na presto je došao njegov sin daroviti, borbeni i veoma preduzimljivi Muhamed ili Mehmed II, koji će iz osnova izmeniti kartu Balkana.