Vikend

Za ostala značenja, vidi Vikend (razvrstavanje).

Vikend je period od dva neradna dana u sedmici (tjednu). Riječ "vikend" nastala je od engleske složenice "weekend", koja znači "kraj sedmice", ali se to u različitim kulturama interpretira na različite načine. U hrišćanskim zemljama to su subotu i nedelju, u islamskim četvrtak i petak, dok su u Izraelu to petak i subotu.

Vikendi tradicionalno predstavljaju dane za odmor i najčešće su obavezni neradni dani. To naročito važi za nedelju, no mnogi poslodavci upošljavaju svoje radnike subotom, a neki čak i nedeljom. Pošto se na to gleda kao na poseban teret, ti dani su obično bolje plaćeni nego ostali dani sedmice ili se zauzvrat radnici oslobađaju odgovarajućeg broja radnih dana u ostatku sedmice.

Gledano religijski, ne postoji pravilo da subota i nedelja moraju biti neradni dani. Kod Jevreja poslednji dan u sedmici je subota, a kod hrišćana nedelja, dok je kod muslimana to petak. Kod sve tri grupe taj dan je "sveti dan" i predstavlja odmor Boga, a ne ljudi (u pravoslavnih deset božijih zapovijesti, četvrta zapovijest glasi: "Šest dana radi, sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome", slično i u drugim religijama).

Francuski revolucionarni kalendar, međutim, predviđao je jedan neradni dan u deset dana, dok je kalendar sovjetske revolucije predviđao jedan neradni dan u pet dana. Rani industrijski period u Evropi predviđao je šest radnih dana i sedmi (nedelja) neradni, a krajem devetnaestog i početkom dvadesetog vijeka radnički pokreti su se izborili za pet radnih dana i poslednja dva dana u sedmici kao neradna.

U Jugoslaviji, između dva rata, uveden je "engleski vikend", koji se sastojao u tome da se subotom popodne ne radi. Tada su i kancelarije imale dvokratno radno vreme od 7 do 12 i od 16 do 19 časova. Većini radnika je radno mesto bilo blizu kuće pa se pauza za ručak od 12 do 16 časova koristila za ishranu i odmor.

Petodnevna radna nedelja u Jugoslaviji je uvedena šezdesetih godina 20. veka sa skraćenjem radnog vremena s 48 na 42 radna sata.

Petodnevna radna nedelja za škole uvedena je još kasnije, pri čemu je bilo mnogo otpora s obrazloženjem: "deca će za dva dana zaboraviti da uopšte idu u školu!"

S jedne strane, pojavom vikenda kao perioda neradnih dana, radnici su dobili više slobodnog vremena. To slobodno vreme najčešće se koristi za odmor i rekreaciju, ali i za putovanja i posete. U toku tako potrošenog vremena ljudi obično troše više novca na razonodu, što je u nekim državama sveta dovelo do zakona da ni prodavcima nije dozvoljeno da rade tim danima radi smanjenja opšte potrošnje. Takvi zakoni se tokom vremena koriste sve manje i manje, u korist jačanja potrošačkog društva.

S druge strane, poslodavci su izgubili više dana u sedmici, čime se naoko gubi na produktivnosti. Međutim, postoje mišljenja po kojim se time ništa ne gubi jer radnici dolaze sveži na posao nakon dva neradna dana, kao i da se na taj način povećava opšta potrošnja, koja dovodi do veće zarade proizvođača^[1].