Metafizika

Metafizikafkg (grč. μετά, iza, poslije; φύσις, priroda) je filozofska disciplina koja istražuje temeljnu prirodu stvarnosti, bavi se samom suštinom stvari, nadilazeći pojave čulnog sveta.

Metafizika razmatra prirodu postojanja, prostora, vremena, uzročnosti, te odnos uma i tela, supstance i svojstava, i mogućnosti i stvarnosti.^[1] Ontologija i kozmologija su tradicionalne grane metafizike, koje se bave objašnjenjem krajnje prirode bića i svijeta.

Metafizika istražuje pitanja vezana za ono što čini da nešto jeste. Metafizika nastoji da na apstraktan i potpuno opšti način odgovori na pitanja kao što je: Kakvo je to (štagod da to jeste)?^[2]

Prvo određenje metafizike dao Aristotel, iako joj on nije dao to ime, već je naziva prva filozofija (prima philosophia), ili on to on – nauka o biću kao biću, a nekad je naziva i teologijom.

Metafizika svoj naziv duguje helenskom filozofu Androniku sa Rodosa, koji je prema vlastitom nahođenju razvrstao Aristotelove spise po sadržaju, podelivši ih u određene celine i složivši ih prema tematici kojom su se bavili.^[3] Među svim spisima našli su se i oni bez naslova, a koji su se bavili najapstraktnijim razmatranjima. On ih je sve povezao zajedno i označio ih nazivom meta ta fizika da bi ukazao na red kojim spisi treba da budu čitani. Doslovno, metafizika znači „ono što dolazi posle fizike”.

Glavni članci: Nemislivo i Kantove antinomije

Još su drevne indijske filozofe u 6. veku p.n.e. mučila nerešena metafizička pitanja:^[4]

• Je li svet večan ili prolazan?
• Je li svet konačan ili beskonačan?
• Jesu li duša i telo isto ili različiti (odnos duše i tela)?
• Postoji li sopstvo (duša) posle smrti ili ne?

U 18. veku nemački filozof Kant navodi sledeća večna metafizička pitanja:^[5]

• Ima li svet početak u vremenu?
• Kakve su granice prostiranja sveta u prostoru?
• Postoji li besmrtno sopstvo ili je prolazno?
• Imamo li slobodnu volju ili nas vode priroda i sudbina?
• Postoji li prvi uzrok (tvorac) sveta ili ne?

Buda u 6. vek p.n.e. i Kant u 18. veku su ova pitanja proglasili nemislivim. Mnogi filozofi i dalje pokušavaju da daju odgovor na njih.

Po mišljenju ranih grčkih filozofa, mišljenje i biće se ne mogu podvajati, jer do najviših principa stvarnosti možemo doći samo misaonim putem. Priroda je umna tvorevina. U prirodi postoje zakoni po kojima sve deluje. Kosmos je skladna tvorevina čiji poredak možemo shvatiti samo umno. Ova nauka koja istražuje prve principe ne ostaje na istini onoga što je čulno dostupno, već traži put kojim se ide preko toga i probija ka onome što mu je u osnovi i što mu dozvoljava da se pojavi kao nešto dato, ka bivstvujućem.

Aristotel (384-322. p. n. e.), otac metafizike, smatra da discipline koje su apstraktnije, kao matematika ili metafizika, u većoj su meri uređene, nepromenljive i nužne. Aristotel je očigledno smatrao da se ne samo metafizika, već i matematika, kao najapstraktnija od svih nauka, na jedan poseban način odnose prema drugim poljima saznanja kao što su fizika, astronomija, psihologija i biologija.

Al-Kindi (oko 813-873.) Najvažniji radovi: Najraniji metafizički rad na arapskom, Metafizika, kao i radovi o geometriji, astronomiji, aritmetici, muzici (razvijenoj po aritmetičkim principima), fizici, medicini, psihologiji, meteorologiji, i politici.

Albert Veliki (St. Albertus Magnus 1206-1280.) Po njemu metafizika tretira Boga kao prvo Biće, dok teologija tretira Boga kao objavljenog kroz veru.

Frensis Bekon (Francis Bacon 1561-1626.) U osnovu nauka on stavlja „prvu filozofiju“, koja sadrži aksiome koji su zajednički za razne nauke, zatim zakone mišljenja i neke veoma opšte pojmove. Počev od te osnove, nauke se razvijaju u sledećem nizu: prirodna istorija, fizika, metafizika. Ova poslednja bi, budući da se bavi zakonima koji objedinjuju prirodu, mogla ostati izvan domašaja ljudskih moći.

Nemački filozof Imanuel Kant je razmatrao protivrečnost odgovora na večna metafizička pitanja. Prema Kantu, oduvek je u ljudima, čim se um uzdigne do spekulacije, bila neka metafizika, i uvek će u njima biti.^[6] Ljudski um, gonjen sopstvenom potrebom, stremi ka takvim pitanjima koja se ne mogu rešiti na osnovu iskustva (na primer, ima li svet početak ili postoji odvajkada). Pošto je um osnovno sredstvo metafizike, usled ograničenosti njegove saznajne moći metafizika nikada ne može biti potpuno pouzdana nauka o onome što jest:

U jednome rodu svoga saznanja ljudski um ima čudnu sudbinu: uznemiruju ga pitanja o koja ne može da se ogluši, jer mu ih postavlja sama priroda uma, ali koja on ipak ne može da reši, jer ona premašuju svaku moć ljudskog uma. U ovu nezgodu um zapada bez svoje krivice. On polazi od osnovnih stavova čija je primena u toku iskustva neophodna i u isto vreme njime dovoljno dokazana. Sa njima um se penje (kao što iziskuje sama njegova priroda) sve više, udaljenijim uslovima. Ali pošto primeti da na taj način njegov posao mora da ostane uvek nedovršen, jer pitanja nikako ne prestaju, to se on oseti prinuđen da pribegne osnovnim stavovima koji prekoračuju svaku moguću iskustvenu primenu i ipak se čine tako nesumnjivi da ih priznaje i običan ljudski um. Ali um se usled toga survava u mrak i protivrečnosti, iz kojih zaista može zaključiti da negde u osnovi moraju ležati skrivene zablude, koje on ne može da otkrije, jer oni osnovni stavovi kojima se on služi, pošto izlaze izvan granica svakoga iskustva, ne priznaju više nikakvo probno merilo iskustva. Poprište ovih beskrajnih prepirki zove se metafizika.

– Kant, Predgovor prvom izdanju Kritike čistog uma

Svojim antinomijama Kant pokazuje opasnu sklonost ljudskog razuma da se proteže izvan uvjetovanog u transcendentalne ideje bezuvjetnoga, i afirmiše granice čistog razuma koje bi nas trebale spriječiti da vjerujemo da možemo uistinu znati išta o bezuvjetnom.^[7]

Pjer Dijem (Pierre Duhem 1861-1916.) Francuski filozof nauke. On je verovao da metafizika može da izriče tvrdnje o stvarnosti. Smatrao je da se stvarnost može pojmiti preko pročišćenog aristotelizma.

Doroti Emet (Emmet Dorothy 1904-2000) Engleski filozof. Metafizika je najapstraktnija od svih disciplina, i njen je zadatak da izrazi koherentnost celokupnog iskustva, uključujući tu i sve naučne teorije. Jedan tip metafizike se bavi samo time, i u tu svrhu se služi analogijama koje su u izvesnom smislu samoočigledne. Drugi tip metafizike ima istu funkciju, ali pritom pravi transcendentne reference koje izlaze iz okvira običnog iskustva. Oba tipa su usmerena ka vrednostima, a Emetova (sledeći Vajtheda) to usmerenje naziva „sudovima o značaju“.

Savremeni filozof Martin Hajdeger je posebnu pažnju obratio na to kako su Grci problematizovali fiziku i šta je reč fizis za njih značila, te zaključuje:

fizis – nešto što izrasta iz sebe, razvijanje koje se otvara, u razvijanju prelaženje u pojavu i u njoj zadržavanje, ostajanje; izrastajući-prebivajuće vladanje; izrastanje; u-sebi-iz-sebe-iz-dizanje. Fizis je samo biće usled kojeg ono što biva tek postaje i ostaje opažljivo. Prema objašnjenju reči fizis, ona podrazumeva biće onoga što biva. Fizika u strogom smislu je već izvan ta fisika, onoga što biva kao priroda, a kod samog bića. Zato su se presokratici, prvi filozofi - metafizičari, bavili ispitivanjem prirode. I to one skrivene biti svih stvari, koja se nalazi dalje od pojavne stvarnosti.

Pre moderne istorije nauke, naučna pitanja su rešavana kao deo prirodne filozofije. Originalno, termin „nauka” (latinski scientia) jednostavno je značio „znanje”. Naučni metod je međutim transformisao prirodnu filozofiju u empirijsku aktivnost izvedenu iz eksperimenata, za razliku od ostatka filozofije. Do kraja 18. veka, ona je počela da se naziva „naukom” da bi se pravila razlika od filozofije. Nakon toga, metafizika označava filozofsko ispitivanje neempirijskog karaktera o prirodi postojanja.^[8]

Znatan deo nedavnog razvoja je bio posvećen analizi uloge metafizike u naučnom teorisiranju. Aleksandar Kvarej je predvodio taj pokret, deklarišući u svojoj knjizi Metafizika i merenje, „Ne putem praćenja eksperimenta, već prekoračivanjem eksperimenta, naučni um napreduje.”^[9] Zapažanje da metafizičke propozicije mogu da utiču na naučne teorije je najdugovečniji doprinos filozofiji Džona Votkinsa. Od 1957. godine^[10][11] „on je ukazao na načine putem kojih neke netestirane i stoga, prema Poperskom stanovištu, neempirijske propozicije mogu da budu ništa manje uticajne na razvoj valjano testabilnih i stoga naučnih teorija. Ovi duboki rezultati primenjene elementarne logike ... predstavljali su važnu korekciju pozitivističkih učenja o besmislenosti metafizike i normativnih tvrdnji”.^[12] Imre Lakaros je smatrao da sve naučne teorije imaju metafizičko „jezgro” koje je esencijalno za formiranje hipoteza i teoretske pretpostavke.^[13] Stoga, prema Lakatosu, „naučne promene su povezane sa velikim kataklizmičkim metafizičkim revolucijama”.^[14]

Jedan primer iz biologije je Lakatosova teza. Dejvid Hal je tvrdio da su promene u ontološkom statusu koncepta vrste bile centralne u razvoju biološke misli od Aristotela do Kivjea, Lamarka, i Darvina. Darvinovo nepoznavanje metafizike otežalo mu je davanje odgovora na njegove kritike, jer nije mogao lako da dokuči načine na koje su se njihovi osnovni metafizički stavovi razlikovali od njegovih sopstvenih.^[15]

U fizici, nove metafizičke ideje su proistekle u vezi kvantne mehanike, gde subatomske čestice verovatno nemaju istu vrstu individualnosti kao i pojedinosti sa kojima se filozofija tradicionalno bavila.^[16] Isto tako, pridržavanje determinističke metafizike pred izazovom kvantno-mehaničke relacije neodređenosti navela je fizičare poput Alberta Ajnštajna da predlože alternativne teorije koje zadržavaju determinizam.^[17] Alfred Nort Vajthed je poznat po kreiranju procesno filozofske metafizike inspirisan elektromagnetizmom i specijalnom relativnošću.^[18]

U hemiji, Gilbert Njuton Luis je adresirao prirodu kretanja, tvrdeći da se elektron ne može kretati kada nema nijedno svojstvo kretanja.^[19]

Ketrin Holi napominje da metafizika čak za najšire prihvaćenu naučnu teoriju može da bude osporena, ako se može tvrditi da metafizičke pretpostavke teorije ne doprinose njenom prediktivnom uspehu.^[20]

• Empirizam

• Fred D'Agostino (2005). Brown, Stuart. ur. Dictionary of Twentieth-Century British Philosophers. 2 Volumes. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-44119241-7. 
• Koyré, Alexandre (1968). Metaphysics and Measurement. Harvard University Press. str. 80. 
• Crane, T (2004). Metaphysics: A Guide and Anthology. Oxford University Press. ISBN 978-0199261970. .
• Gay, Peter. (1966). The Enlightenment: An Interpretation (2 vols.). New York: W. W. Norton & Company.

Metafizika na Wikimedijinoj ostavi

• Metaphysics na sajtu Encyclopædia Britannica
• The London Philosophy Study Guide Arhivirano 2009-09-23 na Wayback Machine-u offers many suggestions on what to read, depending on the student's familiarity with the subject: Logic & Metaphysics Arhivirano 2018-07-12 na Wayback Machine-u.