Postojanje

Postojanje, opstojnost ili egzistencija (od lat. ex-istere — stavljanje van; također opstojnost, bitisanje, bivanje) označava pripadnost nečega svijetu iskustva, odnosno bivanje u vremenu i prostoru.

Postojanje predstavlja jedno od središnjih pitanja filozofije („Šta postoji?“). Često se definiše u odnosu prema esenciji, a obično se suprotstavlja pojmovima prividnosti i mogućnosti.

Posebna rasprava u filozofiji tiče se dokazivanja postojanja sebe, odnosno samog postojanja, a u filozofiji religije postojanja boga.^[1]

Parmenid je izrazio mišljenje da samo biće postoji, a ništa apsolutno ne postoji. Nasuprot njemu, Heraklit je istakao viši, totalni pojam bivanja i rekao je: Biće isto tako malo postoji kao i ništa, zaključivši da sve teče, što znači: sve je bivanje.^[2] Popularne izreke, narocito istočnjačke, da sve što postoji ima već u svome začetku klicu propadanja, dok smrt predstavlja prelaz u novi život, izražavaju u osnovi isto sjedinjavanje bića i ničega.^[2]

Glavni članak: Odnos esencije i egzistencije

Srednjovekovnom filozofijom je dominirala rasprava o odnosu esencije i egzistencije, pri čemu je najčešće egzistencija bila zavisna od esencije, koja je od Boga. Egzistencija se poimala kao ostvarena esencija neke stvari.

Prema Tomi Akvinskom, egzistencija, kao aktualnost, jeste određena esencijom, kao potencijalnošću. Ipak, on ne smatra da esencija postoji pre no što primi postojanje. Nema esencije bez egzistencije, ni egzistencije bez esencije, one su stvorene zajedno.^[3]

Egidije Rimski je bio pod znatnim uticajem novoplatonske teorije ο participaciji. Egzistencija ili biće (esse) proističe iz Boga i predstavlja participaciju božanske egzistencije.^[4]

Prema Berkliju, opažajući subjekt, svojim opažanjem, daje postojanje stvarima:

I pored beskrajne raznovrsnosti ideja ili objekata saznanja postoji i nešto što ih saznaje ili opaža i što na njima vrši različite operacije, kao što su htenje, zamišljanje, zapamćivanje, itd. Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam umom (mind), duhom (spirit), dušom (soul) ili svojim ja (my self). Tim rečima ja ne označavam nijednu od svojih ideja, već nešto potpuno različito od njih, nešto u čemu one postoje ili, što je isto, čime su one opažene; jer, postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena.^[5]

– Džordž Berkli

On dalje tvrdi da stvari ne mogu postojati izvan uma, tvrdeći da je biti nemislećih stvari opaženost:

Za sto na kome pišem ja kažem da postoji; drugim rečima, ja ga vidim i osećam: i kada bi bio izvan svoje radne sobe rekao bi da postoji – misleći time da kada bih bio u radnoj sobi mogao bih da ga opazim ili da ga neki drugi duh sada zaista opaža. Neki se miris širio, to jest, mi smo ga osetili; neki je zvuk odjeknuo, to jest, mi smo nešto čuli; nešto je bilo obojeno ili uobličeno i to smo opazili vidom ili dodirom. To je sve što ja mogu da razumem pod ovim i sličnim izrazima. Jer, potpuno mi je nerazumljivo ono što se govori o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira da li su opažene ili ne. Njihovo esse je percipi; one ni na koji način ne bi mogle postojati izvan uma.^[5]

– Džordž Berkli

Berkli postavlja pitanje šta su ti objekti, za koje verujemo da nezavisno postoje, do stvari koje opažamo čulima? Jer, može li se naći bolji primer preterivanja u apstrahovanju nego kad smatramo da su čulni objekti jedno, a opaženi objekti drugo?^[5]

Sva bića na nebu i stvari na zemlji, jednom reči sva ona tela koja obrazuju ogromnu svetsku zgradu, uopšte ne postoje van neke svesti; njihovo biće je u tome da budu opažene ili saznate; prema tome, sve dok ih nisam stvarno opazio, odnosno sve dok ne postoje u mojoj svesti, ili u svesti bilo kog drugog otvorenog duha, one ili uopšte ne mogu postojati ili mogu postojati u svesti nekog večnog duha: pripisati bilo kom njihovom delu egzistenciju nezavisnu od nekog duha potpuno je neshvatljivo i povlači za sobom sve apsurdnosti apstrakcije.^[5]

– Džordž Berkli

On zaključuje da nema nikakve druge supstancije osim duha, ili one koje opaža.

Prema Lajbnicu, Bog nije samo izvor postojanja, nego i suštine, kako stvarnih, tako i stvarnih u mogućnosti. Jer božanski je razum područje vječnih istina i pojmova, koji iz njega proizlaze, tako da bez njega nema ništa stvarno u mogućnosti, i ne samo ništa postojeće, nego stoviše i ništa moguće.^[6]

Bivanje je iščezavanje bića u ništa i ničega u biće, i iščezavanje bića i ničega uopšte.^[7]

– Hegel

Hegel određuje postajanje kao prelaz iz ničega u biće (nastajanje) i iz bića u ništa (nestajanje). Ta dva momenta se prožimaju, a rezultat toga je postojanje, ravnoteža nastajanja i nestajanja, mirno jedinstvo bića i ničega kao prevaziđenih trenutaka.^[8] On zakjučuje da "nigde na nebu ni na zemlji ne postoji nešto što u sebi ne bi sadržavalo oboje, biće i ništa."^[9]

Postojanje je jednostavna jednost bića i ničega, i zbog te jednostavnosti ono ima formu nečega što je neposredno.^[10] Postojanje općenito jeste biće sa nekim nebićem, tako da je to nebiće primljeno u prosto jedinstvo sa bićem.^[11] Biće je ono što je neodređeno, usled čega se na njemu ne pokazuju nikakve odredbe. Međutim, postojanje jeste određeno biće, nešto konkretno; stoga se na njemu odmah pokazuje više odredaba.^[11]

Postojeće ima neki kvalitet kojim je ne samo određeno, već i ograničeno; njegov je kvalitet njegova granica. Suprotnost postojanja nečega i granice kao njegove negacije jeste konačnost. Kada kažemo da su stvari konačne, to ne znači samo da su određene i ograničene, već da njihovo biće sačinjava nebiće. Konačne stvari postoje, ali istina njihovog bića jeste njihov kraj. Ono što je konačno ne samo što se menja, ono nestaje. Konačne stvari imaju klicu nestajanja kao svoje biće u sebi; čas njihovog rođenja jeste čas njihove smrti.^[12]

Glavni članak: Egzistencijalizam

U 20. vijeku popularnost je stekao koncept egzistencije Jean-Paul Sartrea na kome se temelji filozofski pravac zvan egzistencijalizam. U filozofiji egzistencije, srednjevekovni odnos se obrće pa esencije nema bez egzistencije kao uslova. Kod Hajdegera i Sartra, egzistencija je svojstvo individualnog, neponovljivog ljudskog bića, a ne svojstvo stvari.^[13] Kjerkegor je naglašavao kategoriju »subjektnosti«, pod kojom je podrazumevao onaj modus egzistencije u kome je čovek subjekt sopstvenog delanja a nikada objekt delanja bilo koje druge osobe.^[14]

• Biće
• Bhava
• Egzistencijalizam

• Existence (Stanford Encyclopedia of Philosophy)