Murat III

Murat III
Njegovo carsko veličanstvo Veliki sultan, Zapovjednik vjernih i Nasljednik proroka Gospodara univerzuma
Vladavina	1574–95
Period	Uspon Osmanskog Carstva
Puno ime	Murat III
Rođenje	4. jul 1546
Rodno mjesto	Bozdağan ili Manisa
Smrt	15/16. januar 1595
Mjesto smrti	Paalača Topkapı u Carigradu
Prethodnik	Selim II
Nasljednik	Mehmed III
Potomstvo	Mehmed III
Kraljevska kuća	Kuća Osmanova
Dinastija	Osmanska dinastija

Murat III (4. jul 1546 — 15. januar 1595), bio je turski sultan od 1574. do 1595. Murat III je proglašen za sultana decembra 1574. godine. Njegova vladavina je obeležena čestim borbama za prevlast u haremu, pobunama janičara i korupcijom. Isto kao i njegov otac, Murat III je bio jedna slaba ličnost i vodio je kao i otac tipični sarajski život.

Iako je oficijelno mir sa Austrijom i Venecijom bio osiguran, dolazilo je uvijek ponovno do beznačajnih malih okršaja. Godine 1581. i 1583. Osmanlije su preduzele vojne pohode na Persiju, Krim i Zakavkazje. Granice Osmanskog carstva nije bilo moguće više proširivati, jer sam sultan nije bio zainteresovan za ratovanje.

Sultan Murat III umro je 1595. godine od posledica epileptičkog napada. Murat III je bio sultan koji je imao najviše dece od svih sultana Osmanskog carstva.

Austrija nije učestvovala u Svetoj Lizi; formalno je između nje i Turske vladao mir. U stvari, na granicama je uvek bilo manjih i većih čarkanja. Naročito su bile česte borbe na granici Hrvatske i Bosne za vreme Ferhat-paše Sokolovića. To je bio borben i silan čovek, koji se istakao kao kliški sandžak-beg. Odatle je premešten u Bosnu. "Kad je ulazio u Travnik", piše Safet-beg Bašagić, "pred njim se nosilo 700 barjaka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vučine pod željeznim kalpacima". God. 1575. on je razbio austriskog generala Auersperga i zarobio mu sina. Od otkupnine za tog roba, koja je, po pričanju, iznosila neverovatnu sumu od 30.000 dukata ferhat je podigao sjajnu džamiju Ferhadiju u Banjoj Luci, koja i danas postoji. On je uopšte digao taj grad, koji je, istina, postojao i ranije, ali kome je on dao novi značaj. Da bi bio bliži granici Ferhat je tu preneo iz Travnika sedište bosanskog sandžaka (1580. god.) i znatno doprineo, da se razvija banjalučki Donji Šeher. Podigao je i grad na Vrbasu, da bi se lakše branilo novo naselje, kome je poklonio punu pažnju i svoja bogata sredstva. Ferhat je znatno proširio bosansko područje na Krajini, osvojivši čitav niz graničnih gradova, kao Kladušu, Bužim, Cazin, Ostrožac i dr. Samo mu je i dalje prkosio tvrdi Bihać. Za tolike uspehe Ferhat je postao prvi begler-beg bosanski, pa je potom 1588. god. bio unapređen i za budimskog pašu. Tamo ga je 1590. god. mučki ubio jedan rob. Nasilnom smrću završio je u istom gradu i njegov prethodnik Mustafa-paša Sokolović, a iz potaje je ubijen 1579. god., i najveći Sokolović, nosilac turske politike za četvrt veka, Mehmed-paša, veliki vezir triju sultana, Sulejmana, Selima II i Murata III.

Sultan je 1592. god. zaključio mir s austrijskim carem Rudolfom na osam godina, verujući da će se on i održati. Na Porti, međutim, raspoloženje je bilo skroz ratoborno. Htelo se, da se ratom zaposli vojska, naročito janičari, koji su sve više uzimali maha i postojali nedisciplinovani, i da se jednim velikim uspehom digne ponovo ugled sultana. Iz Carigrada je bio dan mig bosanskom paši, ratobornom poturčenjaku iz Hercegovine, Hasan-paši Predojeviću, da nesmetano nastavlja prodiranje prema Hrvatskoj. Njemu je pošlo za rukom, da u leto 1592. osvoji Bihać i da zada još nekoliko udaraca hrišćanima na toj strani. Ali kad je iduće godine ponovio ofanzivu pretrpeo je kod Siska strahovit poraz. Sam je zaglavio u reci Kupi, a s njim je propao veliki broj odličnih turskih junaka. Taj poraz uzela je Turska kao povod da Austriji i formalno objavi rat. Za glavnog zapovednika turske vojske bi postavljen veliki vezir Sinan paša, čovek koji je najviše gurao u taj rat i bio vrlo bezobziran.

Na papsku stolicu beše početkom 1592. god. došao Kliment VIII, čovek koji je živo želeo da dođe do bliže saradnje među hrišćanskim državama i da se obnovi značaj rimske crkve, koji beše znatno potkopala Luterova reformna akcija i verske borbe s njom u vezi. Njegova nastojanja da dođe do novog hrišćanskog saveza imala su samo polovan uspeh. Francuska i Mleci ne htedoše da se pridruže Austriji, i u savez uđoše samo papska kurija, Španija i Austrija. Papi i krugovima oko njega činilo se, s razlogom, da to nije dovoljno i da savez treba proširiti. Pošto je zapad bio pocepan moglo se pomišljati samo na istočne narode, na erdeljske Mađare, Rumune, Poljake i Ruse. Prvi put težila je sad sama papska kurija da uvede Rusiju u rešavanje evropskih pitanja. Na papsku kuriju delovali su u tom pravcu katolička lica s naših strana, koja su mogla i videti i čuti kako se širi postepeno ruski uticaj među balkanske hrišćanske države. Rusi su imali svoje ljude u Carigradu i Svetoj Gori, koji su među sveštenstvom razvijali interes za Rusiju. Mnogi naši kaluđeri XVI veka iz Svete Gore i unutrašnjosti išli su u Rusiju da traže pomoći i vraćali su se otud s prilozima u novcu i stvarima i sa pričama o prostranoj pravoslavnoj carevini. Hvarski biskup Petar Čedolini, u posebnoj pretstavci, početkom 1593. god., predlagao je papskoj kuriji, da se pošalje poseban izaslanik na ruski dvor, koji bi krenuo Ruse i Poljake u borbu protiv Turaka. Rusi, kao pravoslavni, imaju pod Turcima dosta jednovernika, "na čiji se ustanak ima računati kao na jednu od osnovnih pogodaba za uspeh." U istom smislu je izveštavao i opat Aleksandar Komulović, koji je obišao sav Balkan i znao stvari neposredno. U tom smislu su se obratile papi 1. juna 1593. i albanske starešine, svakako pod uticajem sličnih agitatora.

Turci su već s jeseni 1593. god. počeli neprijateljstva u zapadnoj Ugarskoj i tim još više potakli papinu aktivnost za stvaranje lige. Početkom 1594. god. Komulović je krenuo na istok noseći papin poziv ruskom caru Fjodoru. Papini i austriski izaslanici radili su, međutim, i na drugim stranama. Njihovo delovanje u Erdelju, kod kneza Sigismunda Batorija, i kod susednih Srba izazva prvi ustanak među Srbima u Banatu. U martu 1594. god. ustanici i hajduci napadoše i popališe Vršac, možda još ne kao izraz dobro pripremljene akcije nego iz hajdučke nazlobrzosti i pod utiskom vesti da je izbio tursko-austriski rat većih razmera. Međutim ima znakova kao da je lugoški ban, Đorđe Palatić, Batorijev čovek, poticao Srbe i Vlahe toga kraja, da se u što većem broju dignu na Turke. Biće da je bilo sličnih pokreta i u unutrašnjosti. Među Arnautima katolicima, a i među susednim srpskim plemenima, bilo je i agitacije i vrenja već tada.

Nije još sasvim utvrđeno šta je neposredno potaklo Sinan-pašu, glavnog zapovednika turske vojske, da toga proleća 1594. god. uzme mošti Sv. Save iz Mileševa i da ih spali na Vračaru 27. aprila 1594. god. On nije mogao biti ni jednog časa u sumnji, da će takav postupak duboko ozlojediti Srbe. Šta je hteo s tim? Da kazni Srbe za taj lokalni ustanak u Banatu, ili da ih unapred zaplaši? Nama se čini da su motivi morali biti dublji. Takav postupak prema mrtvima nije bio u običajima Turaka; telesa kraljeva Milutina i Dečanskog i telo kneza Lazara i drugih srpskih svetitelja ostala su pošteđena sve do naših vremena. Očevidno je, dakle, da se htelo tim svetogrđem Sv. Save pogoditi samu crkvu i njene pretstavnike, koji su u Savi gledali svog duhovnog rodonačelnika. A to se dogodilo što turske vrhovne vlasti sa Sinanom na čelu nisu bile zadovoljne držanjem srpskih crkvenih lica, njenim vezama i radom u narodu, i što su spaljivanjem Savina tela hteli, i simbolično i stvarno, da spale srpsku slobodarsku misao, koja se počela sve jače osećati.

Posle ovoga bilo je jasno, da će ustanak u srpskim zemljama zahvatiti širi obim. U samom Banatu on se razbuktao neočekivano. Ustanici zauzeše Bečkerek, Lipovo, Titel i nekoliko drugih mesta. Ustanički duhovni vođa postao je vladika Teodor Tivodorović. Turci su pretrpeli velike gubitke, ali su na kraju, ipak, prevladali zahvaljujući premoći i svojoj boljoj organizaciji. Erdeljski knez Žigmund Batori, koji se dugo lomio da se konačno opredeli, nije ih prihvatio u odlučni čas i u punoj meri, iako su mu Srbi nudili despotsko dostojanstvo i buduću srpsku krunu. Posle poraza dobar deo Srba povukao se u Erdelj i tamo se naselio. Za vladiku Todora kazuje se, da je potom osnovao u Sibinju srpsku episkopiju; a jedan srpski natpis beleži, da je temišvarski paša vršačkog vladiku "odro na meh".

U leto 1594. god. počela je velika turska ofanziva u Mađarskoj. Sinan-paša osvojio je važni Đur između Budima i Beča i upinjao se potom uzalud da uzme i Komaran. U jesen povukao se na zimovnik u južnu Ugarsku s namerom da idućeg proleća udari na Beč. Ali mu je veliki ustanak u Vlaškoj i Moldavskoj pokvario namere. Na Porti postadoše veoma nezadovoljni takvim ishodom rata i svrgoše Sinana u februaru 1595. godine.

Murat je bio nezainteresovan za državne poslove, koje su obavljali veliki veziri, a nije se bavio ni dvorskim poslovima, koje je obavljala njegova majka sultanija Nurbanu. Imao je nekoliko konkubina:

• Safije sultanija (1550 — 10. novembar 1619): od 1563. godine u Muratovom haremu. Ona mu je bila jedina konkubina sa kojom je bio skoro dvadeset godina, dok nije krajem 1582. godine bila optužena za veštičarenje, kada ju je Murat proterao u Stari Dvor. Sredinom 1584. godine se vratila u Topkapi palatu. Kako je Safije doživela težak pobačaj 1582. godine, koji je jedva preživela. Više nije mogla ostati trudna, ali je bila najbliži savetnik sultanu i osoba od poverenja.
• Šemsiruhsar-hatun (1552 — 18. oktobar 1611): kada je Mehmed III stupio na presto, imala je samo jednu ćerku, pa joj je dozvoljeno da ostane u Topkapi palati.
• Nazperver-hatun
• Šahuban-hatun
• Mihriban-hatun
• konkubina koja je Muratu rodila 7 kćeri koje su umrle od kuge 1598. godine. Ime po rođenju joj je bilo Stela.
• 7 trudnih konkubina je po naređenju Mehmeda III stavljeno u vreću i bačeno u Bosfor
• konkubina koja je 1581. zatrudnela sa princom Mehmetom, što je bilo zabranjeno, pa je po naređenju sultanije Nurbanu bačena u Bosfor

Sinovi

• princ Mehmet (26. maj 1566. — 21. decembar 1603.): najstariji sin sultana Murata, sin sultanije Safije. Od 1582. imenovan je namesnikom Manise, do stupanja na šresto 1595. godine.
• princ Mahmud (1567 — 1581): sin sultanije Safije. Umro od bolesti.
• princ Selim (1581 — 28. januar 1595): sin sa sultanijom Safije. Pogubljen je po naređenju svog brata Mehmeta III.
• princ ... (jun 1582 — jun 1582). sin sa sultanijom Safije. Mrtvorođen.
• princ Džihangir (februar 1585 — avgust 1585): blizanac princa Sulejmana.
• princ Sulejman (februar 1585 — 1585): blizanac princa Džihangira.
• princ Abdulah (1585 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III.
• princ Mustafa (1585 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III
• princ Abdulrahman (1585 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III
• princ Bajazit (1586 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III
• princ Hasan (1586 — 1591): sin Šemsiruhsar-hatun.
• princ Džihangir (1587 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III
• princ Jakub (1587 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III
• još 12 prinčeva pogubljeno po naređenju Mehmeta III

Kćeri

Sultan Murat je imao 13 kćeri:

• Hümaşah Sultan (Manisa, c. 1565 — Istanbul, nakon 1617); ćerka sultanije Safije. Udata 1582. godine za Nišara Mehmed-pašu (umro 1586), udata 1590. godine za Serdar Ferhat-pašu (pogubljen 1595).
• Ayşe Sultan (Manisa, c. 1567 — Istanbul, 15. maj 1605); ćerka sultanije Safije. Udata 1586. godine za Kanijeli Ibrahim-pašu (umro 1601), udata 1602. godine za Jemišči Hasan-pašu (pogubljen 1603), udata 1604. godine za Guzelče Mahmud-pašu (umro 1606).
• Fatma Sultan (Manisa, c. 1574 — Istanbul, nakon 1620); ćerka sultanije Safije. Udata 1593. godine za Halil-pašu (umro 1603), udata 1604. godine za Džafer-pašu (umro 1609), udata 1610. godine za Hizir-pašu (umro 1610), udata 1611. godine za Murat-pašu, udata 1620. godine za Džigalizade Mahmud-pašu (umro 1643).
• Mihrümah Sultan (Istanbul, c. 1576 — Istanbul, nakon 1625); ćerka sultanije Safije. Udata 1594. godine za Ali-pašu, udata 1604. godine za Ahmed-pašu (umro 1618), udata 1618. godine za Mehmed-pašu (umro 1625).
• Fahriye Sultan ((Istanbul, 1594 — Jedrene, 1656); udata 1615. godine za Ahmed-pašu (umro 1618), udata 1619. godine za Bajram-pašu (umro 1627).
• Fethiye Sultan ((Istanbul, 1592 — Istanbul, 1614); udata 1613. godine za Ahmed-pašu (umro 1618).
• Rükiye Sultan (Istanbul, c. 1590 — Istanbul, nakon 1623); udata 1613. godine za Hasan-pašu (umro 1623).
• Mihriban Sultan (Istanbul, januar 1595 — Istanbul, nakon 1613); udata 1613. godine za Mehmed-agu.
• Hatiçe Sultan (Istanbul, c. 1583 — Istanbul, nakon 1648); udata 1598. za Mehmed-pašu (umro 1604), udata 1605. godine za Mehmed-pašu.
• Esmahan Sultan (Istanbul, ? — Istanbul, nakon 1613); udata 1613. godine za Davut-pašu.
• kći (Istanbul, ? — Istanbul, nakon 1613); udata 1613. godine za Džigalizade Mehmed-bega.
• kći (Istanbul, ? — Istanbul, nakon 1613); udata 1613. godine za Sofu Sinan-pašu.
• kći (Istanbul, ? — Istanbul, nakon 1613); udata 1613. godine za Mustafa-agu.

• Ćorović, Vladimir (1941). Istorija srpskog naroda. Projekat Rastko. Arhivirano iz originala na datum 2015-09-24. Pristupljeno 2015-02-25. 

Murat III na Wikimedijinoj ostavi

• Ancestry of Sultana Nur-Banu (Cecilia Venier-Baffo)