Čir na dvanaestopalačnom crevu

Čir na dvanaestopalačnom crevu
lat.
Ulcus duodeni
Čir na dvanaestopalačnom crevu
SpecijalnostGastroenterologija
Klasifikacija i eksterni resursi
ICD-10K25-K27
ICD-9531-534
DiseasesDB9819
eMedicinemed/1776 ped/2341
MeSHD010437

Čir dvanaestopalačnog creva, ili lat. Ulcus duodeni,[1] je čir (definsan kao mukozne erozije jednake sa ili veće od 0.5 cm) dela gastrointestinalnog trakta. Ovaj deo sistema za varenje je obično kiseo, i stoga su čirevi izuzetno bolni.

Etiologija

[uredi | uredi kod]

Oko 70-90% slučajeva je vezano za Helikobakter pilori, bakteriju oblika spirale koja živi u kiselom okruženju.[2] Međutim, samo 40% slučajeva se prijavi lekaru. Čireve takođe mogu da izazovu ili pogoršaju lekovi, kao što je aspirin, plaviks (klopidogrel), ibuprofen, i drugi NSAID lekovi.

Mada su neke studije utvrdile korelaciju između pušenja i formiranja čira,[3] druge su bile specifičnije u istraživanju rizika i ustanovnjeno je da pušenje samo po sebi nije značajan faktor rizika ukoliko nije vezano za H. pylori infekciju[4][5][6] Za neke od mogućih faktora rizika, kao što su ishrana, konzumacija začina i krvna grupa, se pretpostavljalo da su pomoćni uzroci stvaranja čireva do kasnog 20. veka, ali je konačno utvrđeno da su od relativno malog značaja.[7] Slično tome, studije su pokazale da mada konzumiranje alkohola povišava rizik u kontekstu H. pylori infekcije, taj faktor nezavisno ne povećava rizik, i da je čak i u sprezi sa bakterijskom infekcijom, povišenje skromno u poređenju sa primarnim faktorom rizika.[4][8]

Epidemiologija

[uredi | uredi kod]

Duodenalni čir je četiri puta češći od želudačnog. Najčešće se javlja kod mlađe i srednjovječne muške populacije (više od dva puta je češći kod muškaraca nego kod žena[9]) i kod osoba nulte krvne grupe. Pre Drugog svetskog rata odnos obolelih muškaraca prema obolelim ženama bio je 7:1 dok je danas ta razlika znatno manja, što je rezultat izjednačavanja uloge žena u svim poslovima pri kojima je izložena raznim psihotraumama. Skoro svaki deseti čovek oboli od ove bolesti u toku života. Incidenca je između 0,1-0,2%.[10]

Čir na dvanaestopalačnom crevu je veoma često oboljenje, hroničnog toka i od njega često obolevaju ljudi u najproduktivnijem životnom dobu. Ova bolest se javlja u celom svetu, naročito u industrijski razvijenim zemljama, kao i u zemljama u razvoju. U ovim zemljama je tempo života veoma brz, dinamičan i napet, što dovodi do raznih konfliktnih situacija i stresnih stanja koja nepovoljno deluju na organizam čoveka.

Duodenalni čir je odraz opštog poremećaja organizma psihosomatske prirode. Psihosomatska oboljenja su ona oboljenja koja nastaju kao posledica čestih nervnih konflikata i psihotrauma koji preko kore velikog mozga izazivaju organske promene u raznim organima. Trajne ili povratne psihotraume, napeta stanja, konfliktne situacije i nervne krize dovode do poremećaja funkcije nerava koji regulišu cirkulaciju krvi i sluzokožu želuca i creva izazivajući smanjen protok krvi i pojačanu sekreciju hlorovodonične kiseline i fermenata koji nagrizaju sluzokožu i stvaraju malu ranicu. Ova ranica se kasnije širi ili smanjuje, a kontakt želudačnog soka sa ovom ranicom izaziva subjektivne tegobe: glad, bolove i povraćanje. Kada se ogoli manji ili veći krvni sud nastaje krvarenje u creva, a napredovanjem ranice kroz zid creva nastaje prskanje čira u trbušnu duplju, tzv. unutrašnje krvarenje, veoma teško stanje koje se može izlečiti samo operacijom u toku 6 do 8 časova posle prskanja.

Ranica na dvanaestopalačnom crevu može i potpuno da zaraste, ali to ne znači da je bolest potpuno izlečena, jer je oboleo ceo organizam, a čir je samo jedna manifestacija bolesti. Ovo je veoma važno za bolesnike, jer treba znati da i kada se na rendgenskom pregledu ne nađe ranica, bolesnici i dalje moraju da se pridržavaju određenog režima života i ishrane.

Za čir na dvanaestopalačnom crevu se kaže da je sezonsko oboljenje, a to znači da cela bolna faza traje 10 do 15 dana. Najjači bol je 3 do 5 dana, a zatim tegobe jenjavaju i na kraju iščezavaju. Bolne faze se javljaju u rano proleće i kasnu jesen zbog nestabilnosti vremenskih prilika i barometarskog pritiska koji deluje nepovoljno na nervni sistem i remete njegovo funkcionisanje i kod zdravih osoba, a mnogo više kod osoba koje boluju od čira na dvanaestopalačnom crevu.

Simptomi

[uredi | uredi kod]

Klinički znaci koji prate aktivni duodenalni ulkus su najčešće „ulkusni bol“. To je kompleks simptoma. Ulkusni bol je najčešće umeren, lokalizira se u epigastrijumu i širi se udesno. Treba utvrditi sljedeće: mjesto, kvalitet i širenje bola, vreme nastajanja, vezu bola sa ishranom i šta utiče na umirenje bola. Za opisivanje bolova koriste se mnogi termini. Najčešće se javlja pritisak, grč i nelagodnost. Važno je razlikovati bol od osećaja nelagodnosti. Bol se pojasno širi. Kada ulkus penetrira u pankreas, bol se širi u pravcu torakalne kičme od osmog do desetog pršljena. Kod penetrantnog ulkusa, kod nekih bolesnika, bol u krstima može biti jedini simptom. Bol je izraženiji pri gladovanju i popušta poslije jela, što bolesnici brzo uoče i često jedu.[11] Brzo unošenje jako hladne ili jako vruće hrane može provocirati bol.

Dijagnoza ulcus duodeni je poznata još od 1824.

Dijagnostika

[uredi | uredi kod]

Ezofagogastroduodenoskopija (EGD), je endoskopska metoda, poznata i kao gastroskopija koja se koristi kod sumnje na postojanje ulkusne bolesti. Direktnom vizuelizacijom se vidi stepen ulkusne bolesti i postojanje pratećih stanja.

Komplikacije

[uredi | uredi kod]

Najteže komplikacije ulkusa dvanaestopalačnog crijeva su perforacija i krvarenje.[12]

Krvarenje se obično javlja na stražnjem zidu jer se tu nalaze veliki krvni sudovi. U tom slučaju može doći do pojave hemoragičnog šoka koji može imati i smrtan ishod ukoliko se blagovremeno ne interveniše.

Perforacija nastaje obično na prednjem zidu i sadržaj crijeva se izlije u trbušnu duplju gdje najprije izaziva sterilnu upalu peritoneuma (peritonitis) koja se kasnije komplikuje sekundarnom infekcijom.[13] Kliničku sliku ove komplikacije karakteriše naglo nastala bol koju pacijenti opisuju kao „ubod noža“. Zbog peritonitisa čitav trbuh je bolno osjetljiv na dodir (palpacija). Ovo stanje je označeno kao akutni abdomen.

Tretman

[uredi | uredi kod]

Konzervativni tretman

[uredi | uredi kod]

Ukoliko ne postoji perforacija čira ili krvarenje koristi se samo konzervativna metoda. Cilj terapije je da se izvrši eradikacija bakterije Helicobacter pulori i smanji kiselost u cilju lakšeg cijeljenja čira. Blokatori histaminskih H-2 receptora (H2 blokatori) smanjuju kiselost tako što blokiraju receptore odgovorne za sekreciju kiseline. U novije vreme su zamenjeni sa blokatorima protonske pumpe, koji dovode do još bolje supresije lučenja kiseline. Antibiotici kao ampicilin i klaritromicin u kombinaciji sa metronidazolom su antimikrobici koji se najčešće koriste. Trojna terapija kombinije antimikrobike sa blokatorima protonske pumpe.

Hirurški tretman

[uredi | uredi kod]

U slučaju perforacije indiciran je hitan tretman da bi se začepila rupa i izlazak probavnih sokova u trbušnu duplju. Rupa se zašije i daju se već navedeni lekovi. Ranije su rađene resekcije želuca koje se retko rade u današnje vreme zahvaljujući potentnim lekovima koji mogu izlečiti bolest. Procedura može biti urađena i laparoskopski sa posebnim instrumentima koji se ubacuju kroz troakare (metalne ili plastične cijevi) u trbuh.

Krvarenje je drugi najvažniji razlog za hiruršku intervenciju. Obično se zašije krvareći krvni sud koji je obično lociran na stražnjoj strani.

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. „GI Consult: Perforated Peptic Ulcer”. Arhivirano iz originala na datum 2007-08-15. Pristupljeno 26. 8. 2007. 
  2. Johannessen T. „Peptic ulcer disease”. Pasienthandboka. Arhivirano iz originala na datum 2009-02-10. Pristupljeno 2014-03-29. 
  3. Kato, Ikuko; Abraham M. Y. Nomura, Grant N. Stemmermann and Po-Huang Chyou (1992). „A Prospective Study of Gastric and Duodenal Ulcer and Its Relation to Smoking, Alcohol, and Diet”. American Journal of Epidemiology 135 (5): 521-530. PMID 1570818. Pristupljeno 2010-03-18. 
  4. 4,0 4,1 Salih, Barik; M Fatih Abasiyanik, Nizamettin Bayyurt, Ersan Sander (June 2007). „H pylori infection and other risk factors associated with peptic ulcers in Turkish patients: A retrospective study”. World Journal of Gastroenterology 13 (23): 3245-3248. PMID 17589905. 
  5. Martin, U.S.A.F.M.C. (Major), David F.; Captain Elizabeth Montgomery, U.S.A. M.C., Arthus S, Dobek, Ph.D., Geoffrey A, Patrissi, M.A., Colonel David A, Peura, U.S.A. M.C., F.A.C.G. (2008-06-28). „Campylobacter pylori, NSAIDS, and Smoking: Risk Factors for Peptic Ulcer Disease”. American Journal of Gastroenterology 84 (10): 1268-1272. DOI:10.1111/j.1572-0241.1989.tb06166.x. PMID 2801677. 
  6. Kurata Ph.D.,M.P.H., John H.; Nogawa, Aki N. M.S. (Jan 1997). „Meta-analysis of Risk Factors for Peptic Ulcer: Nonsteroidal Antiinflammatory Drugs, Helicobacter pylori, and Smoking”. Journal of Clinical Gastroenterology 24 (1): 2-17. DOI:10.1097/00004836-199701000-00002. PMID 9013343. Pristupljeno 2010-03-28. 
  7. „National Digestive Diseases Information Clearinghouse”]. Arhivirano iz originala na datum 2006-07-05. Pristupljeno 2014-03-29. 
  8. A, Sonnenberg; Müller-Lissner SA, Vogel E, Schmid P, Gonvers JJ, Peter P, Strohmeyer G, Blum AL (1981). „Predictors of duodenal ulcer healing and relapse.”. Journal of Gastroenterology 81 (6): 1061-1067. PMID 7026344. Arhivirano iz originala na datum 2013-01-13. Pristupljeno 2010-03-18. 
  9. Lindell G, Celebioglu F, Von Holstein CS, Graffner H (November 1994). „On the natural history of peptic ulcer”. Scandinavian Journal of Gastroenterology 29 (11): 979-82. PMID 7871377. 
  10. Schettler G., Greten H. (1998). „9. Auflage”. Innere Medizin. Stuttgart: Thieme. ISBN 978-3-13-552209-8. 
  11. „Peptic ulcer”. Pristupljeno 18. 6. 2010. 
  12. Cullen DJ, Hawkey GM, Greenwood DC, et al. (1997). „Peptic ulcer bleeding in the elderly: relative roles of Helicobacter pylori and non-steroidal anti-inflammatory drugs”. Gut 41 (4): 459-62. DOI:10.1136/gut.41.4.459. PMC 1891536. PMID 9391242. 
  13. „Peptic Ulcer: Peptic Disorders: Merck Manual Home Edition”. Pristupljeno 10. 10. 2007. 

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Schettler G., Greten H. (1998). „9. Auflage”. Innere Medizin. Stuttgart: Thieme. ISBN 978-3-13-552209-8. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]