Simeon Končarević

Simeon Končarević (oko 1690. godine, Karin — 26. avgusta 1769, Kijev) je bio episkop dalmatinski i albanski (1751 — 1757).

Otac mu se zvao Jovan, po zanimanju srpski sveštenik, a majka Pavlina. Školovao se oko osam godina u Zadru i Veneciji, gde je odlično ovladao latinskim i italijanskim jezikom. Godine 1720. rukopoložen za paroha benkovačkog od vladike Stevana Ljubibratića. Godine 1728, usled energičnog protivljenja kninskom rimokatoličkom biskupu italijanu Andriji Balbiju koji je pokušao da nasilno izvrši kanonsku posetu srpskoj crkvi u Benkovcu, Končarević je držeći isukanu sablju u ruci, zabranio biskupu ulazak u pravoslavni hram. Tada je uhapšen je i zatvoren u tamnicu, ali je posle nekoliko meseci oslobođen.

Po izlasku iz zatvora, saziva skupštinu sveštenika 16. juna 1731. u Benkovcu sa dvadeset dva učesnika, na kojoj je odlučeno da srpsko sveštenstvo ne priznaje nikakvu vlast „latinskih biskupa“, da se osuđuju zahtevi tih biskupa za obavljanje kanoničkih poseta srpskim pravoslavnim crkvama u Dalmaciji, i da je potrebno podneti Senatu molbu za izbor jednog sveštenika koji bi mogao biti postavljen za srpskog pravoslavnog episkopa Dalmacije i Boka kotorske. Senat izdaje rešenje 28. jula 1736. kojim se Srbima u Dalmaciji dozvoljava da izaberu svoga arhijereja.

Na crkvenonarodnom saboru u selu Kosovu kod Knina održanom 4. decembra 1750. godine odlučeno je da se za episkopski čin predloži Simeon Končarević. Sa sabora je upućeno pismo patrijarhu Atanasiju II Gavriloviću sa molbom da Končarevića hirotoniše za episkopa dalmatinskog. Uoči Božića 1751. zamonašen je u manastiru Krupi. Hirotonisan je „na prevashoditelnij stepen arhijerejstva mitropoliji dalmatinskija i albanskija“ 15. septembra 1751. u manastiru Duži kod Trebinja. Hirotoniju je izvršio mitropolit dabrobosanski Gavrilo, a u njoj je uzeo učešće i lični izaslanik patrijarha iz Peći, vikarni episkop Dionisije. Pošto je patrijarh Atanasije odredio da se Končarevićeva jurisdikcija prostire ne samo na Dalmaciju, već i na Boku kotorsku, pretpostavlja se iz razloga da bi bilo rešeno crkveno pitanje za sve Srbe na teritoriji Mletačke republike.

Episkop crnogorski Sava optužuje Končarevića kod generalnog providura Đirolama Balbija da mu je ugrožena jurisdikcija u Boki kotorskoj. Nakon Balbijevog izveštaja od 27. marta 1752, Senat odlukom od 5. aprila 1753. naređuje da Končarević bude udaljen iz Dalmacije „na oprezan i neupadljiv način“. Nastanivši se u selu Popini, u tadašnjoj Vojnoj krajini još četiri godine upravlja dalmatinskom eparhijom preko svoga egzarha, arhimandrita krčkog Nikanora Rajevića i rukopolaže sveštenike za Dalmaciju. Upravljajući eparhijom, otvara školu, pretpostavlja se bogosloviju, u Benkovcu, koja radi od 1751, i čija četiri polaznika nastavljaju školovanje u Kijevskoj duhovnoj akademiji. Osniva ženski manastir u Benkovcu, u kome se nastanjuje „černorizica Jelena Končarevna“, za koju se pretpostavlja da je bila njegova sestra ili bliska rođaka, sa sestrinstvom. U više navrata upućuje molbe mletačkoj vladi da mu dozvoli povratak u Dalmaciju, ali ne dobija odgovor.

U međuvremenu, 1754. Srbi u Dalmaciji, pretpostavlja se pod uticajem crnogorskih episkopa Save i Vasilija Petrovića, traže od mletačke vlade da im za arhijereja imenuje Dionisija Novakovića, episkopa budimskog. Episkopi Sava i Vasilije 1755. upućuju i tužbu vladi u Veneciji zbog navodne bespravne dodele jurisdikcije Končareviću nad Bokom kotorskom od pećkog patrijarha. Odlučivši da pođe u Rusku Imperiju i carici Jelisaveti iznese svoju nevolju i nevolju srpskog naroda, 1757. piše pisma viđenijim svetovnim licima i svim pravoslavnim sveštenicima u Dalmaciji, pozivajući ih da se sa njim odsele u Rusku Imperiju. Pozivu se odaziva 120 svetovnih i 6 sveštenih lica. Cilj seobe Končarević formuliše kao traženje mesta gde će dalmatinski Srbi moći slobodno ispovedati pravoslavnu veru, kada im to nije omogućeno na teritoriji Mletačke republike. Namera mu je i da zainteresuje ruski dvor za pravoslavne Srbe u Dalmaciji i da pokuša da preko Ruske Imperije zaštiti njihov nacionalni i verski identitet. Seoba kreće iz Popine na Ilindan, 2. avgusta 1758. U Kijev stiže krajem oktobra 1758, gde se zadržava do januara 1759, odakle kreće za Petrograd i biva primljen kod carice Jelisavete Petrovne maja 1759. Upoznavši caricu sa položajem Srba u Dalmaciji, moli da mu se omogući povratak u eparhiju sa pratiocima, ali dozvolu ne dobija. Nastanjuje se u Petropavlovskom manastiru u Kijevu, dobivši dozvolu činodejstvovanja od Sinoda Ruske pravoslavne crkve. Septembra 1760, nakon drugog prijema kod carice Jelisavete Petrovne, dobija dozvolu za povratak u Dalmaciju bez obaveze da se vrati u Rusiju. Međutim, pošto je odlukom vlade u Veneciji proglašen za državnog izdajnika i osuđen u odsustvu na izdržavanje kazne u zamračenom zatvoru u trajanju od sedam godina, i pošto je mletačka vlada, saznavši za njegov povratak iz Rusije, raspisala za njim poternicu, nudeći 1.000 dukata u zlatu onome ko ga dovede živog ili donese njegovu glavu, zadržava se u Budimu i Beču, gde se sastaje sa ruskim poslanikom knezom Galicinom, koji, oslanjajući se na pisma carice Jelisavete, sastavlja „memorijal u korist pravoslavnih Dalmatinaca“ i dostavlja ga mletačkom ambasadoru u Beču.

Stigavši u Popinu, na mletačko-austrijsku granicu, maja 1762, rukopolaže sveštenike i priprema novu seobu za Rusiju, pridobivši za kratko vreme sto porodica, ali Turci njegove pristalice zatvaraju u tamnice i oduzimaju im imanja. Razbolevši se, 29. jula 1762. kreće preko Karlovca, Jegre, Arada, Pešte, Tokaja i Ekermena, za Kijev, gde mu je ponovo ukazano gostoprimstvo u Petropavlovskom manastiru i omogućen književni rad. Ovde piše svoj čuveni „Ljetopis građanskih i crkvenih događaja“, gde opisuje događaje vezane za Srbe u Dalmaciji do 1754. godine. Od ruskog dvora uspeva da izdejstvuje pomoć srpskim crkvama u Dalmaciji u većim količinama knjiga i odeždi. Umire u Kijevu 26. avgusta 1769. i biva sahranjen u tamošnjem Petropavlovskom manastiru.

• Ljetopis građanskih i crkvenih događaja / Simeon Končarević

• Nikodim Milaš
• Severna Dalmacija
• Kninska krajina
• Vojna krajina

• Dalmatinski episkop Simeon Končarević i njegovo doba - Spomenica o 200 godišnjici njegove smrti (1769-1969) / Episkop Stefan Boca, Beograd, (1970)
• Srpska crkva u Dalmaciji i Boki kotorskoj, / Episkop Stefan Boca, Beograd, 1969;
• Venecija i Srbi u Dalmaciji u XVIII veku / M. Jačov, Šibenik, (1987)
• Pravoslavna Dalmacija / Episkop Nikodim Milaš, Novi Sad, (1901)

• Eparhija dalmatinska (sh)