Oton

Za ostala značenja, vidi Oton (razvrstavanje).

Marko Salvije Oton (rođen 25. aprila 32. godine - izvršio samoubistvo 16. aprila 69. godine) bio je rimski car od 15. januara 69. do svoje smrti.

Oton je pripadao staroj i uglednoj etrurskoj familiji poreklom iz Ferentinuma. U rimskom visokom društvu pojavio se u društvu ekstravagntnih mladih aristokrata koji su okruživali cara Nerona. Prijateljstvo sa Neronom je raskinuto 58. godine zbog Popeje Sabine. Ona je bila Otonova žena, a kada se upoznala sa Neronom, postala je careva ljubavnica. Kasnije se Popeja Sabina razvela od Otona, a Neron ga je poslao u udaljenu provinciju Luzitaniju.

Oton je ostao u Luzitaniji sledećih deset godina, upravljajući umereno tom zemljom. Kada je 68. godine, Galba, tada upravnik Tarakonske Španije podigao ustanak protiv Nerona, Oton ga je stao na njegovu stranu i stigao u Galbinoj pratnji do Rima. Galba je bio star i nije imao dece i Oton se nadao da će naslediti. Oton je sklopio tajni sporazum sa jednim Galbinim ljubimcem, Titom Vinijem da se oženi njegovom ćerkom radi Vinijeve podrške. Ali u januaru 69. godine, godine četiri cara, Galba je formalno usvojio Lucija Kalpurnija Pizona, što je uzdrmalo Otonove nade.

Razočaran, Oton se odlučio da podigne ustanak. Našao je novca da kupi usluge dvadesetak vojnika pretorijanske garde. U jutro 15. januara, samo pet dana od Pizonovog usvojenja, Oton je žurno otišao do svojih pristalica koji su se okupili na Palatinu. Odatle je praćen pristalicama otišao do logora pretorijanske garde, gde je bio pozdravljen kao novi car.

Galbu su napustili njegovi vojnici i on je ubrzo zajedno sa Pizonom bio brutalno ubijen. Senat je brzo reagovao i dodelio mu tribunska ovlašćenja i druge magistrature koje pripadaju caru. Svoj uspeh je Oton dugovao Galbinom odbijanju da plati pretorijance kako je obećao prilikom dolaska na presto.

Oton je prihvatio, ili je izgledalo da je prihvatio, kognomen Neron, što je trebalo da znači da će se on oslanjati na pristalice poslednjeg Julijevsko-klaudijevskog cara. Neronove statue su opet podignute, a čak je bio u planu i dovršenje Neronove Zlatne palate.

Oton je ubrzo saznao da se nekoliko germanskih legija izjasnilo za Vitelija, koji je već krenuo prema Italiji. Oton je pokušao da se nagodi sa Vitelijem, ali bezuspešno. Zatim je počeo da priprema rat. Provincije Dalmacija, Panonija, Gornja Mezija, Donja Mezija su stale na njegovu stranu, a mogao je da računa i na pomoć pretorijanske garde. Takođe, rimska mornarica je stala na Otonovu stranu.

Flota je bila poslata u pravcu Ligurije, a sam Oton je na čelu kopnenih snaga iz Rima krenuo sredinom marta. Oton nije stigao da spreči Vitelijev prelaz preko Alpa. Do odlučne bitke došlo je kod Bedrijaka, iako je većina Otonovih oficira bila za to da se sačeka vojska iz Dalmacije. Ali, prevagu je odnelo drugačije mišljenje koje je zastupao carev brat Ticijan; sam Oton se sa brzom bitkom složio, ponajviše iz nestrpljenja. Otonova vojska je u dve bitke poražena, a preživeli Otonovi vojnici su prešli na stranu Vitelija.

Iako je još uvek posedovao značajnu vojsku, a pomoć iz Dalmacije se približavala, Oton se odlučio na samoubistvo. Na njegovom grobu podignuto u blizini skromno je pisalo Diis Manibus Marci Othonis.

Oton je imao trideset sedam godina u času smrti, a vladao je svega tri meseca u godini koja je kasnije nazvana godina četiri cara.

Oton na Wikimedijinoj ostavi

• Otonov život (Svetonijeva biografija na latinskom i u engleskom prevodu)
• Život Otonov (Plutarhova biografija u engleskom prevodu)