Justinijan II

Justinijan II Rinotmet (prva vlada: 685—695, druga vlada: 705—711. godine) bio je istočnorimski (vizantijski) car iz Iraklijeve dinastije. Poznat je bio po surovosti, pustolovinama, ali i po tome što je uspeo da po drugi put sedne na presto iako mu je nos nakon prvog pada bio odsečen, što je bio presedan, jer se smatralo da carsku dužnost ne može vršiti neko ko ima neku fizičku manu ili nedostatak.

Vladavinu Justinijanovog oca Konstantina IV (668—685) obeležilo je nekoliko burnih događaja: održan je u Carigradu Šesti vaseljenski sabor od 680. do 681. koji je osudio monotelitsko učenje na Istoku; 678. „grčkom vatrom“ je pobeđena arabljanska flota koja je opsedala Carigrad; 680. na severoistoku Balkana formirano je država Bugara; carevoj braći, Irakliju i Tiberiju, koji su bili savladari, oduzeta su sva prava na krunu 681. Tada je izbila pobuna u kojoj su se pripadnici anatolijske teme pridružili Irakliju i Tiberiju, ali je car surovo postupio — ne samo što braći nije vratio carska dostojanstva već im je i odsekao noseve (i time ih učinio nedostojnima carske titule), a vođe vojne pobune je pogubio.

Kada je 685. godine car Konstantin IV iznenada umro sa 33 godine, presto je nasledio njegov šesnaestogodišnji sin Justinijan II. Savremenici su njegovu vladu opisivali kao teror, a on je još generacijama kasnije bio smatran za veoma lošeg vladara, neobuzdanog i slavoljubivog despota. Ipak, to nije istina — on je državi bio veoma posvećen i napravio je neke korake koji su vodili ka tome da Vizantija ponovo postane najmoćnija država od Kine do Atlantskog okeana. Na istoku je odmah došlo do mira — kalifa Abdulmalik je povećao danak koji je kalifat plaćao Konstantinu IV, a prihodi iz Jermenije, Iberije i sa Kipra su podeljeni između Vizantije i kalifata.^[1] Sa druge strane, na Balkanu, gde su ogromene mase Slovena i Bugara odavno preplavile carske teritorije i prekinule vlast Carigrada pokrenut je rat sa ciljem obnove carske vlasti. Godine 687/8. Justinijan je prebacio konjicu iz Male Azije u Evropu i već naredne 688/9. krenuo u pohod. Prvo je savladao Bugare u Trakiji, a zatim se okrenuo ka Slovenima i oslobođenju puta Solun—Carigrad. Solun je bio jedno od retkih i izolovanih uporišta rimske vlasti na Balkanu, a pobeda cara Justinijana II je proslavljena njegovim trijumfalnim ulaskom u Solun. Car je bogato darivao crkvu Svetog Dimitrija, zaštitnika Soluna, a čak je, ponesen pobedom crkvi darovao solanu. U toku rata je zarobljeno mnoštvo Slovena koje je car naselio u Maloj Aziji, u temi Opsikija, što je doprinelo kolonizaciji ove oblasti i njenom snažnjenju — car je odatle mogao da formira vojsku od čak 30.000 ljudi.

To nije bila njegova jedina kolonizaciona mera — narod Mardaita sa arabljanske granice je naselio na Peloponezu, Kefaloniji, u epirskom Nikopolju i kod maloazijske Ataleje, a stanovnike Kipra je naselio u opustošenoj oblasti Kizika. Preseljavanje Kiprana je izazvalo gnev kalife, a car je sve njegove proteste samouvereno i nadmeno odbio. Zbog ovoga je 691/2. godine došlo do rata između Kalifata i Carstva. U Jermeniji, kod Sevastopolja je rimska vojska doživela strahovit poraz što je rezultiralo gubitkom Jermenije u korist Kalifata, kao i prebegom velikog broja Slovena u Siriju. Teofan Ispovednik, koji je početkom 9. veka sastavio svoju hroniku, pominje da je car u nastupu besa dao da se pobiju svi Sloveni iz Opsikije, i žene i deca, ali se zapravo Sloveni u ovim oblastima u izvorima pominju još u X veku.

Car Justinijan II je ušao i u sukob sa rimskim papom. Vaseljenski sabor kojem je njegov otac predsedavao dao je sveštenicima za pravo da se žene i osudio je post subotom. To je bilo suprotno od rimske prakse, i papa je odbio da prizna ove odredbe, što je dovelo do raskola sa Carigradom. Tada je Rim i dalje bio podložan vlastima iz Carigrada, a Justinijan je rešio da energično reši taj sukob — poslao je u Italiju izaslanika koji je imao zadatak da uhapsi papu i dovede ga na sud u prestonicu. Međutim, carev autoritet je toliko opao u Italiji da je ravenska i rimska milicija primorala izaslanika da traži zaštitu od samog pape kako bi se izvukao živ. Ovo carsko poniženje je bilo ogromno, ali Justinijan nije uspeo da se osveti — ubrzo je izgubio presto.

Beskrupulozni, beskompromisni i nasilni car je nastojao da smanji uticaj aristokratije, a poboljša položaj malih seljačkih i stratiotskih poseda, što ga je odvelo u otvoren sukob sa aristokratijom. Usled njegovog rasipništva i nameta zbog gradnje velikog broja velelepnih palata, kao i preseljavanja stanovništva izgubio je i njihovu podršku. Tako je 695. izbila pobuna pod vođstvom stranke plavih u kojoj su carevi najbliži ljudi, sakelarije Stefan, rukovodilac finansija i logotet državne blagajne Teodot pali kao žrtve, a car je izgubio tron i nos. Osakaćeni i zbačeni car je poslat u progonstvo u Herson, a stranka plavih je za cara proglasila Leontija, stratega teme Helade.

U toku vladavine Leontija (695—698) i njegovog naslednika Tiberija III (698—705) rat sa Arabljanima je kulminirao — izgubljena je severnoafrička obala zauvek, padom Kartaginskog egzarhata 697. godine. To i smena na prestolu 698. godine (koja je takođe bila prevrat, u kojoj je pobunjena vizantijska flota, pod vođstvom stranke zelenih dovela Apsimara, drungarija primorske teme Kivireota na presto pod imenom Tiberije II) su probudile Justinijanov neobuzdani duh u želji da povrati presto. Lokalne vlasti u Hersonu su primetile njegovo sumnjivo ponašanje i nameravale su da ga izruče Carigradu. Justinijan je bio na vreme obavešten, pa je uspeo da pobegne hazarskom kanu. Na hazarskom je dvoru bio lepo primljen, a čak se i oženio kanovom sestrom, koja je prešla u hrišćanstvo i uzela ime Teodora. Ali ni tu nije imao mira - Tiberije je poslao poslanstvo koje je od Hazara zahtevalo Justinijanovo izručenje, ali je lukavi prebeg uspeo opet da pobegne, i to nikom drugom nego Bugarima. Sa njihovim kanom Tervelom (702—oko 718) je uspostavio prijateljstvo i 705. su se zajedno pojavili pred Carigradom na čelu ogromne bugarsko-slovenske vojske. Ipak, ta vojska je mogla da učini mnogo protiv strašnih carigradskim zidinama, tako da je Justinijan pribegao lukavstvu. Znajući da u gradu i dalje ima pristalice, on se sa svojim najbližim ljudima provukao u grad kroz jednu vodovodnu cev. U gradu je nastala pometnja, a sam car Tiberije II je sramno pobegao. U jesen 705. neustrašivi i unakaženi car se ponovo domogao svog prestola, posle deset godina lutanja i pustolovina i formalne diskvalifikacije odsecanjem nosa. Tad je dobio nadimak Rinotmet („Beznosi“ na grčkom), a nakon njega nikom više nije nos odsečen da ne bi vršio carsku dužnost — kasnije su zbačene careve, pretendente ili uzurpatore radije ubijali.

Kan Tervel je zbog svojih zasluga dobio ekskluzivnu carsku titulu cezara. Ta titula nikad ranije nije bila data nekom stranom vladaru, ali tu nije bio kraj Justinijanove nagrade — prilikom primanja pozdrava vizantijskog naroda imao je tu čast da sedi pored cara, posle čega se bogato darovan vratio u Bugarsku. Ako je nagrada pomagačima bila velikodušna, odmazda nad neprijateljima je bila strahovita i surova. Tad je o njemu stvorena istorijska slika kao o surovom tiraninu — zbačeni Leontije i u bekstvu uhvaćeni Tiberije II izloženi su bili javnoj poruzi, nakon čega su pogubljeni; patrijarhu Kaliniku, koji je krunisao Leontija iskopane su oči, a mnogi visoki oficiri su povešani duž carigradskih zidina. Tu nije bio kraj — neverovatno krvoločan i željan osvete, Justinijan II je zaboravio na državne poslove i skoro u potpunosti se posvetio istrebljenju onih koji su doprineli njegovom svrgnuću i sakaćenju.

Arabljani su njegov „pokolj“ iskoristili i zauzeli izuzetno važnu pograničnu tvrđavu Tijanu 709. godine. Odatle su skoro bez problema 710. i 711. godine doprli čak i do Hrisopolja.

Ravena, koja je za vreme njegove prve vladavine zauzela neprijateljski stav prema njemu doživela je sudbinu sličnu njegovim ostalim protivnicima — Justinijan je u ovaj egzarhat poslao kaznenu ekspediciju koja je strahovito opustošila i opljačkala grad, episkopu su iskopane oči, a najugledniji Ravenjani su, okovani i pogubljeni u Carigradu. Rim ipak nije doživeo tu sudbinu: papa Konstantin je 710. došao u posetu caru u Carigrad gde je lepo primljen, a sukob je izglađen.

U toku pobune u Ravenskom egzarhatu 710/711. Justinijan je poslao drugu kaznenu ekspediciju u krimski grad Herson, koja je bila još svirepija. Sve to zajedno, dovelo je do ponovne pobune protiv cara. Prvo se pobunilo stanovništvo Hersona, a zatim i carska vojska, a za njom i flota. To je bio konačni kraj za Justinijana II — za cara je izvikan Jermenin Filipik Vardan, i kada se na čelu flote pojavio pred Carigradom 711. grad mu je otvorio kapije. Car nije više imao nikoga da ga zaštiti, i ubio ga je jedan njegov oficir, kao i njegovog malog sina Tiberija. Njegova glava je poslata u Rim i Ravenu gde je javno istaknuta. To je označilo kraj Iraklijeve dinastije.

Justinijan II na Wikimedijinoj ostavi

• Istorijska biblioteka: Justinijan II Rinotmet